Где је живот?

Седимо другар и ја и џакамо класичне приче и некако се докачисмо људи којих више нема. Почесмо да набрајамо и док извлачимо из меморије заборављена лица схватим једну сурову чињеницу а то је да се народ брзо заборави. Није то ни намерно, није то ето што ниси те људе ценио, једноставно ум је у неком чудном стању задњих година.

Када смо задњи пут осетили оне ситнице које су нас некада толико чиниле срећнима? Када смо задњи пут заборавили на сат, на мобилни телефон? Када смо задњи пут једноставно били срећни и полетни као некад када је то била честа појава? Где нам то промиче време, ко нам краде оне минуте који су нам некада били као сати?  Неки то тумаче са годинама старости али осећај изгубљеног времена је присутан задњих година код свих генерација. Као да нам неко краде време...



Лопов времена је интернет. Опседнути виртуелним животом фејсбука промичу нам ситнице пред носом. Навучени на друштвене мреже све мање имамо опипљив друштвени живот са живим људима. Поглед је прикован на дисплеј телефона а палац само винта горе - доле статусе и слике. Фејсбук нам је одузео стварни живот, убио нам оне ситнице  које су нам чиниле живот срећним. Удварање се претворило у смајлиће који се смешкају, чешкају, плачу и смеју. Некада смо то радили једни пред другима. Некада си девојци све то морао пред њом да дочараш колико ти је стало до ње. Смајлић си морао да јој изазовеш на лицу говорећи нешто лепо поред ње горећи да је пољубиш пред растанак. Сада пред спавање крнеш триста пољубаца палцем и стиснеш ПОШАЉИ. Није то то драги моји пријатељи и читаоци. Испратиш девојку и чекаш сутрашњи дан да је видиш. Та чежња је незаменљива када немаш сваки час срцад на дисплеју, разне анимације. Све мање опипавамо чулима свакодневни живот. Отуђили смо се од свега и свели смо погледе на дисплеје.

Немамо више ни квалитетан живот. Превише брига и трзавица нам одвлаче пажњу. Сведени смо на то да радимо за мале плате које су довољне  за рачуне ( некима и не ), да поједемо и не идемо улицом ритави. Онај некадашњи живот када је динар био вреднији је само пуко сећање. Што би рекао мој другар: - Ма јебем ти ја више и кафану, све је нешто напето, све се свело на јадање и на опијање. Нема нигде оног мерака...

И да се вратим на почетак приче. Умрли људи полако нам се бришу из сећања јер више не причамо догодовштине у којима су и они учествовали. А и када се некад деси да се дружимо, да ли сте приметили да све време рециклирамо догађаје из прошлости и томе се смејемо. Где су нови? Нема их јер друштвени живот као и да не постоји...