Септичка јама...

Прво су почели да нас гурају у велику рупу. Неки су то једва чекали јер су слушали вође како је у рупи све боље и повољније. Други су се опирали упорно говорећи да је то лоше. Али већина одлучи да се иде у рупу. У рупи много мање видика осим неба које у рупи изгледа много даље. Вође су почеле да рупу пуне говнима. Опозиција је скочила на ноге говорећи народу да ћемо живети у говнима. Већина наравно је то све оповргла са теоријом реформи. Ко је покушао да изађе из рупе одма је био хватан за ноге и спуштан на дно. Говна су прво дошла до чланака па до колена и ево гована до носа.

Ало! Говна нам до носа! Сви смо у говнима људи! Упорно је глас говорио. Овај бре много сере рекоше на састанку странке. Морамо му неко срање направити да ућути. Ма много бре једе говна. И тако један по један вичући глас утапа се у смраду већине. Тишина све већа и већа а смрад све гори и гори. Пусти народ у Србији свађа се у септичкој јами живота око тога да ли су већа говна на оној страни септичке јаме или на овој другој. Једни другима поручујемо да смо говнари. Једни друге хранимо говнима. Неки су почели да тврде како је смрад гована прецењен. Полако се народ навикава на живот у говнима. Та усрана политика постаје сасвим прихватљива. Нико више и не помишља да изађе из рупе јер временом изградило се мишљење да ван рупе живота нема...

У септичкој јами имаш главне говнаре који се у њој осећају ко риба у води. Говнари су те увукли у јаму на њихов терен где се они лако сналазе. То што имаш усран живот је твој избор народе јер си бирао говнаре који су ти сладуњаво нудили у кампањи куле и градове.  Биће нама сапун светиња о ком ћемо маштати и којег ће нам обећавати све док та говна не препуне рупу или неко не пусти воду...