Херој улице...

Затекне ме песма од Казалишта док сам пребирао странице једне старе књиге.      '' Увек сам желео бити херој, не као Џејмс Бонд проклети тајни агент. Желео сам бити херој, херој улице,  бар један дан, дјевојко бар један сат '' ... И почну да се листају нека сећања када смо сви ми имали своје хероје улице оне који су пленили причом, осмесима, добрим форама. Они типови који су вазда мотали најбоље девојке у кварту. Сви смо ми некоме хероји можда улице, можда једне собе што на прозору виси завеса са тканим анђелима. Ко није сањао да је херој нечега и да пред њим хиљаде руку вијају у ваздуху? Где су хероји улице? Где су они дечаци са гитарама што су под жалосном врбом размењивали прве акорде и кроз Де мол били на пола пута до пољупца неке девојке?

'' Увек сам сањао да је неко  друго време. Ја бих био Ромео а ти Јулијет. Увек сам сањао да сам ја херој који ће променити читав свет ''...

Мемљива  дискотека Манус у диму од дувана, мириси алкохола и тешки звуци рок музике. Подијум препун ђускања, удварања, курчења, кулирања... Једно место препуно хероја са улице који су се уливали у Манус нестало је временом и сада просто буђа празно. Можда вијају духови прошлог времена вешто избегавајући паучину. Где су хероји улице пита тихо садашњост? У којим улицама да их нађемо јер су нам потребни као никада до сада...

Прљаво Казалиште наставља да ме шута далеко у прошлост у рефрену: '' Присиљен да размишљам ја схватио сам све. Нисам рођен да будем херој о не, не, не ''...

Шетао сам Карађорђевом и погледом тражио бар једног хероја улице, није га било ни у Максима Марковића, ни у Косовским Јунацима, нигде нема хероја улице... Можда су нам Улични Анђели својом песмом пророчки рекли: '' Јер нас сутра бити ниће ''...

[caption id="attachment_19237" align="alignnone" width="1280"] Графички дизајн: Иван С.[/caption]

Гледам неке нове дечаке изгубљене у времену дисплеја и када је њихово слободно време како они кажу блеја. Шетају празним улицама ове вароши где легенда каже да су њима ходали хероји улице. Ко су они? Једни су били хероји са гитарама, други су били спортисти, трећи су били глумци, играчи, одлични ђаци, шмекери, заводници, фајтери... Била су то времена креативаца. Осмеси на лицима били су део свакодневнице и нико  није морао да глуми тренутак среће за селфи...

Увек сам желео бити херој, не као Џејмс Бонд проклети тајни агент...  Желео сам бити херој, херој улице бар један дан, дјевојко бар један сат...

Затварам страницу сећања, превише боли истина да смо некада имали живот достојан човека. Данас завидимо прошлости упорно дозивајући анђела да нам врати хероје улице...