Ћутање и гутање...

Скинеш са зида гитару, прашина спава на њој. Као синула ти идеја за песму. Али ко кад упалиш свећу па дуне ветар и угаси пламен тако и и деја спласне. Свестан се да немаш више коме било какву идеју подарити и немаш са ким је остварити. Дошло је то неко време, глуво доба где немаш простор за креативност. Сваки покушај нечег уметничког сасеку тапаљи који те прогласе за будалу. Време је крештаљки, време је кича, време је неукуса и несносне буке.

Не можеш очекивати од мене да ти ћутим а све време ме гураш са трпезе како би ти више јео. Не схватам оне који пристају на то. Ово је живот и сви имају једнака права на њега. Али они који се не боре и не пружају отпор морамо се запитати да ли су они људи? Несхватљиво је да људско биће нема отпор према нечем лошем. Какви смо ми то људи ако равнодушно посматрамо сопствену пропаст? Нисам више паметан ни шта рећи, ни урадити. Једноставно си сведен на пуко преживљавање. Погледајте у шта смо се претворили као друштво. Превладала нас тишина као пријатеље, седимо и не знамо више шта рећи. Рециклирамо старе догађаје јер нових више и нема. Убијени смо у појам, сведени смо на основне потребе. Добро је, јели смо данас, имамо иглу и конац да окрпимо подеране панталоне а и обућар спустио цене. Ми се више не надамо новим стварима него смо потпуно задовољни што имамо материјал да се закрпимо. Из дана у дан нервоза је све већа, тежина све тежа на твоја плећа. Товариш проблеме и вучеш их за собом, хтео би да урлаш али не смеш ризиковати јер и мрвице могу да ти одузму.

Мислите да бих се ја бавио овим политичким причама да је живот нормалан? Па не бих имао времена од силних занимања која би била плодна у нормалној држави. Живео бих од својих способности, знања и идеја. Али на жалост, Србија је постала неплодно тло за све нас који смо креативни. Мораш да љубиш скуте лику који је дошао на трон и седи као слон у стакленој башти. Мораш да прођеш безбројна врата, шалтере и да тумараш данима од једног до другог да би ти на крају смандрљали решење како за тебе решења нема. Измрцваре те до те мере да дигнеш руке од свега. И на крају ћутиш, киптиш, стресираш сваки нерв у телу док једном не пукнеш здрављем или неког не отресеш о ледину. Нервоза у теби изједа духовни мир јер видиш како те гурају у ћошак и терају да прихватиш оглодане кости као богати обед. Прво су ти остављали у тањиру кости. Пристао си на то. После им се осладило да их бацају на под и на то си пристао. Сада ти дају једну кост таман да не цркнеш од глади а ти си пристао на то. Више не знаш да ли си човек или пас. Док ти једеш кост њихов пас преждерава се скупом храном јер си му ти уштедео за то. Ти си пас који не лаје, ти си заправо живуљка у људском облику која је ћутала и само гутала...

Још се љуте неки одакле ми право да се буним? Не знам одакле мени право да ћутим. Немам права да ћутим да игноришем нељудскост. Није то у генима човека, неприродно је да се не боримо за боље сутра.  Неприродно је да само једни имају права на све а остали да им служе.

Мислиш да бих ја сада обраћао пажњу ко ми је председник а да имам уређену државу? Ма не бих ти знао рећи јер бих био човек који цео дан нешто ствара и дели са другима. Тако би то било када би Србија била уређена држава мој пријатељу и непријатељу... Живели би ми сасвим другачије и не би се делили на пријатеље и непријатеље, пријатељи моји и непријатељи...