На светог Јована...

На светог Јована небо избршило десант снежним падобранцима који су окупирали сваки кров, сваку грану дрвета, сокак, улицу и ограду... Забелио снег на светог Јована као Божије светло на крштењу Христа у Јорадну.   '' Глас вапијућег у пустињи: припремите пут Господњи, поравњајте стазе његове.''  У овом новом веку наше садашњице пуно је Јована као глас вапијући у све већој пустињи која осваја из дана у дан људска срца. Све је мање ушију да чују, све је мање очију да виде. И сад похиташе фарисеји и садукеји у цркве. Препуне порте њиховог потомства и као да још грми глас Јованов: '' Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања.'' Двадесет и први век начет одавно и Јован  пита род људски да ли смо изродили  род покајања?'' Не! Нисмо! Ми смо ти вапијући пророче постали исти они што су уз пир, музику и клику прослављали твоју главу на послужавнику. Много смо се удаљили од суштинске вере а превише повиновали обичајима - варовањима. Уместо светлости у душама својим ми правимо ватромете по небу. Уместо да бруји молитва у црквама, брује бројне експлозије петарди. Уместо да затворимо очи и молимо се Богу на литургији, ми подижемо у вис телефон да је снимамо. Ми смо ти Јоване свети ријалити народ који је модерни хвалисавац поста на раскрсници. Ми се више не хвалимо по путевима, раскрсницама, ми смо глобални хвалисавци. Хвалимо се богатом трпезом на слави тако што је сликамо и објављујемо. Нигде скромности, нигде искрености према Богу, све сами хвалисавци и  робови  обичаја које мењају сваки час.

На данашњи дан светог Јована снег и даље веје. Зора је рана док пишем ову причу насталу буђењем шапата у сну. Ко да сам сањао Јована, ко да имам у устима укус песка из пустиње, као да сам још мокар од воде из Јордана, као да сам био у тој димензији када се крштавао Син Божији. Можда је то само пусти сан, можда и жеља једног посусталог носача крста који му је дат на рођењу. Свима нам је дат по један да носимо. Не знам вам објаснити али осећај ми увек налаже да кажем без обзира дал' се то неком свиђа или не...

На светог Јована некад стари деда, пред иконом стоји и моли се Богу. Иза њега његов син, иза сина деца његова и мајке и баке. Сви се моле Богу и свом светитељу за праштање греха, за благодат породице и њених укућана и за своје комшије и за пријатеље и за непријатеље. Тако се то радило а како ви мислите да може другачије? Да смандрљате руком крст док целивате икону, да испразно нешто промрљате устима. Све док се тако буде радило, све ћемо бити даљи од Бога а све ближи испразним људима који тумарају светом од данас до сутра...

Ако лажете себе у вери, Бога не можете. Њему не требају посматрачи у молитви но учесници. Богу не требају ни они што по стадионима урлају његово име, не требају му ни ови што граде храмове, не требају Богу  никакве рекламе, ватромети и клике. Њему требају душе које се кају, моле и чине добра дела. Све остало се претворило у подмићивање али Он се не подмићује драги моји. Његова милост се само заслужује и никако другачије.