Ти ниси наш...

Нема места за тебе јер ниси наш. То су речи које чујем стално и затичу ме на сваком кораку. Медији трубе о демократији, једнаким правима и законима. Први медији нису демократски и слободни већ режимски и самим тим демократије нема. Закони важе како коме. То су чињенице и нема ту шта о том више да се прича.  Нема места за тебе јер ниси на нашој страни! И то је оно што Србију данима убија. Не бирају се најбољи, не бирају се способни већ само они који одговарају политички. Они који неће рећи да нешто није добро. Бирају се климоглавци који ће аминовати све грешке, а грешке  коштају...

Не познајем више Србију. Није то моја држава јер ме сврстала у оне којима места нема да раде, стварају и доприносе бољем животу. Србија није више моја отаџбина ево јавно кажем. Водим се формално као број у систему и ништа више. Одавно сам дигао руке од Бироа за незапослене јер та институција је бесмислена и жалосна. Немам ни здравствену књижицу јер која је предност имати је? Размислимо мало  какав нам је здравствени систем. Имам само личну карту коју сам морао да обновим а да сам могао ни њу не бих имао. Који ће ми мој лична карта када сам ја сврстан у безимене, беспотребне и непожељне. Нас као такве треба да обележите као фашисти јевреје са жутом траком. Мада имам тај осећај обележености и без видљиве траке. Већ сам обележен и  одавно ми је забрањен приступ просперитету. Нема више логора, логор ти је у овом безнађу који уместо бодљикаве жице има оне границе да не можеш   успети јер ти то је забрањено. Да ја сам у оној групи људи који је издајник, страни плаћеник, продана душа. Сврстали су ме они који непрестано издају, продају се и муте бистре воде. Они су већина, они су главни и они владају...

Нема места за тебе, ти ниси наш! И тога сам свестан. Не могу да будем онај који клечи, онај који ће од себе правити будалу за парче сигурног хлеба. Не могу да пристанем да ми шефује битанга која је до јуче била нико и ништа. Просто ми  достојанство недозвољава па макар црко од глади. Учио сам од најбољих шта је борба, шта је достојанство, шта су границе толеранције. Знам да је боље да прођем улицом у ритама него да носим фирмиране џоке а у души сам попут сваке стоке!

Нема места за тебе, ти ниси наш!

Ако ме питате да ли сам србин рећу вам да јесам ал Србије немам. Ако ме питате како је у Србији? Не могу вам одговорити јер Србије нема. Србија је сада приватизована, она само има старо име а садржину је потпуно променила. Она је као неки парк који на табли има старо име а нови власници су све променили. Држава ми није пријатељ, држава ме третира као непријатеља. Председник Србије није председник свих грађана, он је председник чланова његове странке и коалиционих пратнера. То је истина коју будале покушавају силом да оспоре.

Пише на табли '' Добро дошли у Србију ''. Али не у ону која је грађена на плећима родољуба, верника, учењака, радника, јунака... Не! Ово је Србија са новим власницима који су купили цркву, који су радницима отели фабрике, који су отерали учењаке и ставили глупаке, верници кличу новом богу, јунаци се проглашавају за стране плаћенике. Овде је правда купљена како би је делили међусобно кад је прекрше. Ово није Србија, ово је приватно власништво једне гарнитуре којој већина народа кличе. Тај народ, та бљутава со, та срамота славне прошлости и плач  костура иструлелих по фронтовима сносиће грех велики.

За тебе нема места, ти ниси наш...

Ја и нећу са вама јер ви нисте моји...

Свако свог господара служи. Мој се гледа у висине, а ви се запитајте што вам је погнута глава постала условни рефлекс...