Црни бомбардер...

Јеси ли икад запалио ватру да би призвао кишу? Јеси ли икад пожелео бити Црни бомбардер који је у тмини јурио авети запаљеном бакљом свести? Ако ниси кад ћеш и ако ћеш хоће ли то бити скоро?

Да ли примећујеш да ти је живот пуки сплет околности а око тебе све саме неповољности. Пожелиш ли да викнеш из све снаге, пожелиш ли снагу гласа који ће сравнити све пред собом. Ко те је обесхрабрио успавани дечаче из деведесетих? Да ли су нам убили Црног бомбардера после победе? Хиљаду питања као ројеви пчела зује око главе. Да ли си ти само заборављени херој у ритама којег су убили на дан победе... Пре ће бити да си убијен у појам посматрајући из дана у дан како се све урушава око тебе. Гомила људи ходи тротоарима правом линијом коју су зацртали они које смо победили једном.  У тој нашој победи нисмо видели свој највећи пораз. Непријатељ је само преобукао униформу у свечане беле кошуље. И чује се смех и чује се плач...



Црни бомбардер је убијен после свечаних проглашења новог доба. Сада ходамо као зомби кроз вечиту ноћ за коју смо мислили да смо победили новим јутром револуције. Чују се одјеци парола, прегажених транспарената стампедом руље коју гоне оклопници. Сећања никако да ископају човека у нама. Копамо, тражимо али нигде оног човека препуног куражи. Нема га... Црни бомбардер је убијен првим даном '' слободе ''. Можда смо и освојили ту слободу али нисмо умели да је сачувамо од нас самих... Можда смо прво требали сачувати Црног бомбардера у нама како би данас са лакоћом кренули на улице против тмине...

Где смо? Ко смо? Не знам више... Нису ми одузели реч, одузели су уши за слушање. 



Оног дана победе слобода је одвела Црног бомбардера далеко од свих нас јер смо мислили да нам више неће требати... Сад је можда касно да га вратимо... Одбачен негде из нас тугује у нама што смо га изгубили...

 

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=TPERvCD1hZc&w=560&h=315]