Црно бели свет...

Кап по кап као дан по дан пролази живот. Не  можеш у моје ципеле, одавно су разгажене мојим табанима  и дугим корацима по стазама које ти не можеш да замислиш а ја сам их видео.

Капље дан , капље ноћ и брзо се напуни животна чаша коју ће Бог једном попити вративши ову уморну душу у своја њедра....



Када се родиш ти си празна свеска коју ћеш исписати до последње стране. Нећеш знати колико си добио листова али имаћеш путоказе као заповести којих ћеш се држати или не. Све је ствар твог избора и воље.



Имаћеш дар у прстима, очима, гласним жицама. Имаћеш дар да дарујеш стиховима, да упалиш ватру у мрачним срцима, да насмејеш тужна лица, да утешиш  самоћу, да заволиш свемир у нечијим очима. Кроз пет жица хармонију чини са још једим паром умножи снагу да заплови песма па ко чује чуће...



Не заборави висине са којих си видео пределе и оне које си водио са собом. Старе слике су споменици украденог тренутка у датом трену. То је капница украдена из реке која протиче.



Прве слике првог фотоапарата остају негде скривене у негативима које прекрива прашина. Сећаш се свега али само кроз обрисе да си био млад, да си имао снаге за све...



Цетиње те далеке 1994.г. прошлог века. Историја пред тобом, иза тебе распало братство и јединство а око нас шкрипају рафали и јецају бомбе по брдима... Стојиш и посматраш  озидане храмове што обилазе знатижељни туристи. Савет хромог монаха што кроз браду седу мрмља и благослиља...



Ово си ти, ово је мастило. Не буду празна бочица у коју умачеш перо како би само шкрипао по папиру не остављајући ни речи за собом. Отвори се, натопи тај нектар живота са којим ћеш исписати авантуре, успоне и падове, туге и среће...



Остају трагови које сунце истопи... Прекрије заборав стазе којим си прошао јер си се изгубио у пречицама. Не каже стари свет да је преко прече а наоколо ближе...

Буди још једном млад и блесав, то се дешава пред крај четрдесетих. Осети још сокове снаге и луде идеје деришта које вришти у теби и жели да се глупира...

Промени изглед, ошишај се ћакнуто, причај вицеве, запали ватру и дозови кишу  буди још овај пут Црни бомбардер...

Одврни Дорсе, спрдај народњаке, дигни у вис средњи прст кад прођеш поред неке странке.

Буди оно што јеси да би као пензионер био она легенда о којој ће клинци шапатом зборити кад те виде док полако ногу пред ногу носиш векну хлеба, јебени јогурт и сто грама саламе...

Звонило је дечаче, време је да устанеш пре него што те поведем. Хајдемо још једном да прошетамо оним стазама којим си ходио. Дечаче неуморни остарио си. Почео си да заборављаш, почео си да се предајеш. Почео си да схваташ да је меч завршен и да си остао на ногама и поред силних ниских удараца што ти је живот задавао. Хајдемо...

Чујемо звона из манастира Мораче као да су се прикрала иза ћошка...

 

Зашто ми на крају приче Милан Младеновић шапуће стихове:

''Људи одлазе, одлазе и одлазе... Овде је досадно и сви су побегли на неко забавније место. Далеко је, далеко је Америка...

И ако сам негде стигао било је изнутра!

Врло сам уморан, а не знам како, зашто од чега? Овде је досадно и сви су побегли на неко забавније место. Далеко је, далеко је Америка...''

Време је дечаче, ајде старче идемо на неко забавније место. Идемо одавде, овде су паучину прогласили за украсе... Овде смрди на Penicillium notatum  и да је време Флеминга спалили би га на ломачи... Идемо, Penicillium notatum газе у мраку корачнице избезумљених кртица што се за мрак боре...

Далеко је, далеко је Америка мој Милане...