Пролазник...

Србија непрестано живи у свађи. Једни причају о жртвама, други о заверама, трећи о европским вредностима, четврти о издајницима... Србија се само свађа сама у себи подељена на оне и ове који рађају нове оне са новим онима. И док се Србија свађа живот пролази у отуђивању од истинске вере праштања, покајања и љубави. Док се верници кољу међусобно богови у које верују са неверицом гледају народ. Бог није религија ових или оних, Бог није наш или њихов, Господ не гледа обичаје које свако село има на свој начин. Бог нам је подарио љубав, покајање и праштање. Нико неће бити спашен тако што ће викати да је верник, тако што ће се тући са другим верником или што ће делити људе на оне или ове. Нема ту спасења, ту је само погибија душе и ништа више...

Православац сам и тако сам васпитан али сваким боговетним даном суочим се са чињеницом да не спашава име вере но мој труд ка спасењу. Ако је неки Мирсад добар човек и чини добротољубље и не мари ко је које вере, зар ја имам права рећи му да је јеретик што се не крсти? Немам права јер ако сам и ја добар човек и чиним добротољубље онда нас два служимо истог бога. Ако чиним лоше и не кајем се и не молим се а и не праштам, име моје вере не даје ми право да овакав осудим доброг човека само зато што се његова вера у којој је одрастао другог имена. Не спашава припадност вери него чињење вере а вера се састоји од љубави, праштања и покајања. То је свето тројство којег сваки човек на планети има на дар. Непрестано се човечанство дели и свађа око религија које су у принципу људска творевина. Имамо љубав, праштање и покајање сви ми који тренутно живимо на планети. Уместо да се тога придржавамо, ми се бијемо око тих дарова којих има довољно за све нас. Али ми те дарове не отварамо, само их држимо у кутији а од кутије стварамо божанство...

Ни једна вера не проповеда зло, али човек је тај који чини у име вере зло. Човек је данас посрнуло биће које непрестано води битку против Бога. Човек се отуђио од једноставности али је изградио превише ритуала да би што спорије досегнуо суштину вере.  Нема спаса ни у тамјану што мирише, ни у пламичку кандила, ни у окретању славског колача ако ниси у покајању, праштању, молитви и љубави. Све што радиш без осећања је заправо чиста механика. Не заваравај се јер то је тако од како је света...

Зато ми је мрско и склањам се од турбо верника, од турбо патриота од ових који беже од оних и од онох који беже од ових, ја бежим од свих вас. Не могу да читам ни о Косову више, ни о онима што цркве руше и дижу. Не могу да гледам лицемере што од сваке приче стварају новац. Косово није моје, није моја ни Србија, није моје ни ово двориште по ком сваки дан газим, није ово ни моја планета. Овде сам да научим свето тројство ЉУВАВ - ПРАШТАЊЕ - ПОКАЈАЊЕ.  Не  могу понети кад умрем са собом ни мој омиљени сат на руци, ни омиљени фотоапарат ни она четири грма под којим седим често и одмарам душу. Ја сам само пролазник, гост којем је уплаћен боравак и од којег је сакривено  време када ће доћи аутобус за повратак...

Овде где смо сви ми  треба да делимо вештине, да бринемо о боравишту за оне који долазе после нас. Али ми смо као они гости што иза себе оставе разбијену вазу, покрадене славине и флекаве тепихе...