Прича младости из угла старости...

У протоку времена где ће ово сада постати јуче а оно сутра биће данас, настају обриси у кривуљама сивог мозга као сећања. У некој регији  те наше главе стрпаћемо поједине тренутке као празне кутије које чекају своју намену. Сећања нестају, бледе, заборав их хаба. Тек по неки обриси ту и тамо  напомену да се то нешто збило и у том трену било је значајно.

Дижем чашу  у знак сећања на посустало време и људе који су имали некаквог значаја  као и доприноса за креације  младалачких дана. Дижем чашу и за оне тамне ћошкове где су пали први пољупци и неспретни додири младих ждребаца. Дижем ту јебену чашу као последњи поздрав преминулим данима достојног човека којег су бранила   неиспарана лица од бора,  штркљаве фризуре, непрестани осмеси и оптимизам. Спуштам ову јебени чашу, овај јебени лажни поздрав измишљен из помодарства доконог света који вазда нешто слави а славе нигде нема. Одбацујем хвалоспеве ко   на врућини  капут, окрећем леђа разјапљеним устима што ми зборе умилне речи да сам неко  и нешто. Излазим из те алеје славних и отресам три пут ноге на прагу, нећу ни мрву прашине из те таштине, лагане перверзије и  огромне сујете. Скидам  сако, бацам шешир  као да је фризби, панталоне заврљачио сам  у говнаћ једног сокачета. Скинуо сам и гаће и севнула је бела гузица  што сунца није видела од срамоте. Свечано сам го само фали бабица да ми направи пупак и прогласи да сам најновији шупак   на овом свету. Решио сам да себе прогласим  голим јер бос одавно јесам а стаза редовно пуна трња. Решио сам да саблазним поспаног човека на улици који ритуално носи кесу векне хлеба и оних сто и педесет грама Алпске саламе за унука који ће је подригивати цео дан. Искочићу  из неког ћошка и млатићу курцем урлајући песму Рада Јоровића '' Кол'ко има на ливади сјена, толико сам пољубио жена ''.  Бежаће народ чврсто чувајући плитке кесе своје куповне моћи. Госпође вриштаће упорно држећи фокус на оно што млатим међ' ногама. Згражаваће се госпође на призор курца не скидајући поглед са њега. Ваљда ће доћи комби бели са чикама што раде у лудници. А кад ме тамо одведу бићу ко риба у води, имаћу  званичне лудаке наспрам себе. Пријатни призори поблесавелих са лиценцом за разлику од ових на слободи што упорно избегавају  лудило. Лудаци на власти, још већи лудаци такве гласају. Овде сам безбедан, овде сам са људима који су стварно луди и не праве се. Боље је бити са правим лудаком који цео дан једну реч збори него са оним што је умислио да је главни па сере по цео дан о правди подкрадајући је уз сву легалност што је добио од народа.

Далеко ја одох а само сам хтео  подгрејати нека сећања на мене  из давних дана. Био сам млад, препун  енергије и успевао сам да ухватим те ветрењаче. И да знате, исправио сам криве Дрине, и мрсио сам муда од лабуда и јебо сам је кад је стигнем. У том општем освртању на прошле дане избледеле од бљутаве садашњице сетио сам се  човека који је гаијо наде да ће остварити космичке снове и загосподарити временом. Сањао сам како захватам  руком тамно небо хватајући звезде ко мушице само да бих њој  просуо их на косе да буде достојна мог универзума. Снови су се распршили суровом стварношћу и непрестаним препрекама што су правили разни  буздовани...

Где сам сада? Делимично обрано млеко које се претвара у јогурт.  Киселим се и претварам у старца  избораног лица који је смео да пљуне истину у очи. Коса седи, брада бели, само су очи вечито жедне погледа и никада не старе. Очи последње умиру мој пријатељу. Очи  су последње упориште  живота.  Гледај и не затварај јер једном ћеш бити тужан због пропуштених призора. Гледај живот човече јер само тако имаћеш чега да се сећаш...