Псеудонаука

Суочавамо се све више са псеудонауком коју заступају људи са површним знањем. Због тога сам припремио овај текст да се читаоци упознају са овом појавом а неки подсете ако су заборавили. Све ове појаве које нас затичу у друштвеним животима наука је одавно описала...

Псеудонаука или псеудознаност обухвата делатност која покушава да се увуче под плашт истинске науке копирајући њене поступке, али не достиже стандарде какви се практикују у легитимним пољима које покушава да имитира. Псеудонаука не цени дебате и критике и ретко показује интелектуалну чврстину и истински прогрес. Објашњења псеудонауке обично противурече добро заснованом научном знању и њени сопствени налази ретко, ако икада, издржавају критичко преиспитивање од стране компетентних критичара.

Најчешће се ради о слабом познавању праве природе појава (“аргумент из незнања") и о попуњавању празнина за које савремена наука још није успела да нађе ваљане одговоре (“Бог је у пукотинама") што све најбоље сажима парафраза Паулијеве мисли - псеудонаука је делатност која “није чак ни погрешна”.

Псеудо-наука је метода за оправдавање, одбрану и очување грешака. Наука и псеудонаука имају сасвим супротан приступ у посматрању природе. Псеудонаука се понекад зове и патолошка наука, мада би, када би требало, међу њима могла да се повуче јасна граница.

Термин псеудонаука уведен је највероватније 1843 као комбинација грчке речи псеудо (лажни) и наука (знање). Назив има негативну конотацију и због тога га они на које се то односи одбацују.

Симптоми патолошке науке

Лангмјур је године 1953. увео појам патолошке науке да би се обрачунао са истраживањима која се спроводе по научној методи али која су искривљена личним предрасудама. Најпознатији примери су Н-зраци, поливода, хладна фузија, хомеопатија, меморија воде...

Према Лангмиру патолошку науку је најлакше препознати по следећим симптомима:

Највећи ефекат који је опажен произведен је агенсом чији се интензитет једва може детектовати, а величина ефекта је у основи независна од интензитета узрока.
Ефекат је величине која је увек на граници детекције или је неопходан огроман број мерења због врло малог статистичког значаја резултата.
Сугеришу се теорије ван парадигме поља.
Од критике се брани обашњењима смишљеним у датом моменту.
Однос поборника и критичара прво расте а онда постепено пада до заборава.

[caption id="attachment_19503" align="alignnone" width="1107"] Разлике између науке и псеудонауке[/caption]

Знакови препознавања псеудонауке...

Роберт Парк, професор физике Универзитета у Мериленду, је дао неке карактеристичне особине за препознавање псеудонауке:

Откриће се саопштава директно јавности.
Проналазач тврди да научна хијерархија покушава да спречи његово откриће.
Научни ефект је увек на самом прагу детекције.
Докази за проналазак су анегдотски.
Проналазач оправдава веровање зато што је ово преживело столећа.
Проналазач ради у изолацији.
Проналазач мора да предложи нови закон природе да објасни откриће.