Зарасла Косјера у коров...

Зарасто Косјерић у врзину неку ко да се крије од целога света ко да му није до ничег стало...

Врзина до врзине искаче из пустих дворишта, пукотина до пукотине од празних кућа. Мемла мирише на сваком ћошку док влагу мраз црта по прозорима. На оџаку сова спава нема дима да је отера, ту одавно ватре нема а и ко да је спрема?

Побегли су уморни, отишли су разочарани, нестали су упорни. Остали су они које смо слали по цигарете за бакшиш да воде главну реч. Заћутали су паметни, умукле су и галамџије, зубима не шкрипе ни они намћори. Тишина се прострла по Косјерићу. Мумлају неки што просипају речи за које и не знају значење.  Мумлају тако о просперитету о пројектима о здравој околини, о правди и будућности. Мумлају тако неке приче глумећи да су од значаја. Мумлају а тишина нека ко да је општа глувоћа завладала. Отварају ти неки уста а ми их не чујемо. Затварамо и очи да их не гледамо. Глув и слеп једино може да преживи ове звуке и призоре свакодневнице у Косјерићу...

На значајним положајима положаре. На стручним местима СТР '' Учњаци ''. Законе прописују кривинари. О правди зборе стрвинари. О бољем животу ловатори, а о миру пси рата...

У врзину се Косјерић сакрио, срамота га од свега што му се дешава. Стид га изједа данима. Заћутали су сви осим оних који никад нису имали шта рећи. Глуме паметне, а паметне су гурнули на ивицу егзистенције као фукару. До јуче носили су дречаве дуксерице, гумене чизме, црно испод ноктију и чачкалицу у устима као дневну занимацију. Како су се ополитичили ускочили су у оделца. Индијанци су давно рекли да кокошка може обући и орлово перије али и даље остаје кокошка...

Од Ваоча до Белог гаја ћути умртвљена раја. Свако гледа своја посла и нада се чудима. А коров из дана у дан осваја Косјерић, онај коров што нисмо почупали кад је било време. Тај коров из дана у дан све је већи. Тај коров  смо сами изабрали јер смо ћутали, јер смо седели у кућама као апстиненти који кажу '' СВИ СУ ИСТИ ''...