Фуџи - Fuji X-T20 импресије...
Још памтим своје прве фотографије као клинац који је тек пошао у први разред. На поклон добио сам фотоапарат Смену 8. Имао си филм од 36 снимака и то је то. Прво си морао да научиш како филм убацити у фотоапарат. Ја сам свој први исцепао јер школа се некад плаћа на неискуству. Али временом сам све схватио. Није било аутофокуса, нема аутоматике, све си морао ручно да поставиш и направиш фотографију. Смена 8 није имала чак ни ону жуту мрљу што дуплира кадар па вртиш објектив док се они не поклопе. Морао сам корацима да мерим растојање како бих на Смени 8 поставио објектив како треба. Тај мали пластични апарат научио ме је првим корацима фотографије. Касније на ред стиже поклон од мог покојног ујака Владимира Петровића. Био је то Зоркит 4, далеко напреднији од Смене 8. У то време Југосавије Руски апарати су нам били доступни, а који је то ауто бољи од Москвича?
Свет фотографије никада нисам напуштао. Радио сам и са Зенитом, са Никоном, Каноном и Минолтом. Имао сам у рукама јако скупу опрему али појавом дигиталне фотографије та опрема је постала обична гвожћурија на жалост...
Прескочићу причу које сам имао дигиталне фотоапарате јер желим да вам пренесем импресије о мојој новој машини за фоткање а она је FujiFilm X-T20. Одавно сам у Фуџи бренду јер има нешто што ме просто привлачи код Фуџи фотоапарата. Обожавам њихов колорит и филозофију приступа. Дуго времена сам тражио нови фотоапарат, још дуже сам сакупљао новац. А онда сам се заљубио на први поглед у безогледални (Mirrorlеss ) фотоапарат Фуџи X-T20. Његов ретро дизајн и механичке команде са којима сам некада радио деценију одмах су ми привукле пажњу. Почео сам помна истраживања какав је фотоапарат, колики му је сензор, како се показује у пракси. Да се разумемо, били су у оптицају да купим и DSLR Nikoni, Canoni, али не вреди, срце се везало за Фуџи. Одлука је пала и Фуџи долази у моје руке.
[caption id="attachment_19545" align="alignnone" width="640"]
Млади Фуџи и деда Зоркит...[/caption]
Нећу вам сад писати како сам се одушевио, како је је дизајн феноменалан и сл. Почећу причу после пет дана коришћења Фуџија. Мислио сам да се нећу тако лако снаћи у мануелном раду, али на моју срећу преварио сам се. Снашао сам се ко риба у води. Једноставност, практичност су на Фуџију изузетни. Брзим пребацивањем преко механичких точкића долазим до фотографија каквих ја желим. Фотоапарат је брз, немам проблем са фокусом, поготово кад се играм са отвором бленде. Детаљи на фотографијама су изузетни, слике су оштре као жилет. Све то постижем са кит овјективима које сам добио уз фотоапарат. Касније ћу купити боље објективе али и са овима што имам сам пријатно изненађен квалитетом. Блиц ретко кад користим, просто га не волим. Само кад баш морам али заиста трудим се да га не користим.ISO на овом фотоапарату је запањујућ. Иначе ја користим минимални увек али на овом фотоапарату ISO пичи од 200 до 12800. Али ја сам стицајем околности ишао до 3200 и то случајно. Када сам видео фотографију да нема шума и да фотка није деформисана био сам баш пријатно изненађен. Мада сам више за трипод и дужу експозицију него да идем у велики ISO, али до 800 ми је то сад нормално, а и што не бих искористио такве могућности када су квалитетне.
Као у добра стара времена, кликћем опције, намештам у моменту шта ми треба за фотографију. Стара доктрина поново царује. Скривен у врзини чекам Плаву Сеницу. Не гледам у дисплеј да наместим отвор бленде, брзину окидача, све радим механички. Плавка је уловљена, устајем и захваљујем јој се на тренутку. Увек када фоткам птице ја им се захвалим. Временом стекнеш осећај мира да оне просто од тебе не беже. Фуџи је много мањи од DSLR фотоапарата али верујте ми да ми то ни најмање не смета. Осећај за ту величину фотоапарата се вратио јер некад су те величине биле сасвим нормалне.
Кућиште Фуџија је јако, нема ништа да шкрипи и жваће. Ту је и дисплеј са додирном манипулацијом али мени не треба. Дисплеј користим само да видим фотке и евентуално нешто подесим. Практични мени сам подесио како ми одговара па су ми опције сведене на дугмиће. Немам кад да гледам у дисплеј јер тренутак лако прође и пажња попусти. За ових пет дана сам мој Фуџи претворио у брзу машину коју сам прилагодио себи и то ми се јако допада на овом моделу.
Волим да фоткам све за шта осетим онај титрај унутрашњи. Нисам сведен на једну тематику. Да ли је то пејзаж или на белој позадини у крупном плану шраф, или портрет, небитно је. Када упознаш машину онда си у могућности да радиш шта пожелиш. Игра светла је заправо фотографија она права која плени погледе, она која додирне свакога у душу и има посебну причу за свакога.
Са Фуџијем Т20 имам прегршт прича од оних класичних до Велвиа колирита и невероватних цренобелих фотографија. Има он и ефекте али то је за клинце који воле да им сам апарат ствара фотке. Пробао сам и аутоматику, ради добро али где сам ја ту? Сећам се оних пластичних Кодак фотоапарата, ставиш филм и само нанишаниш и окинеш и то је то. Звали смо их идиотима. Е сад замислите оне који носе Никон од 2000 евра и фоткају са аутоматиком, скупи неки идиоти ;)
Фуџи је направио фотоапарат за нас из прошлог века који смо у кораку са новим. Подарио нам је мануелност на коју смо навикли и са којом смо учили фотографију. Не могу вам описати потпуно осећај када држим у рукама мој Фуџи Т20. Када нанишаним кадар имам осећај да сам код манастира Милешева са Зорки 4 где фоткам Белог анђела. Нисам смео блиц тада да користим био је забрањен али фотка је успела. Као да сам у процепу прошлости и садашњости. Они који су фоткали са сличним фотоапаратима ће ме разумети...
Воз је наишао у моменту када сам дошао до моста. Упалио сам муњевито Фуџи, усмерио ка возу и то је то...
Можда сте очекивали више техничких података о овом моделу али тога имате на претек свуда на интернету. Ово су моје импресије. Ја сам само фотограф који је коначно задовољан са машином. Ако ме питате има ли мана. Има сигурно али оне су занемарљиве бар мени. Свако има своје виђење за све. Оно што је мени битно у вези овог фотоапарата је да он ради свој посао како треба. Не жалим за пропуштеним Никоном или Каноном. Доста ми је буџа у рукама које носам по незгодним теренима. Умориле се руке од силне опреме DSLR фотоапарата. Не спорим, све су то опасне машине али можда је дошло време да се поглед усмери на Mirrorlеss технологију. Лака је у рукама, сјајна је у фотографијама. Не видим разлог не пробати. Само да упозорим, ко проба тај се више не враћа на DSLR, ево мене живог примера...
Хвала Фуџију што је мислио на нас маторце - мануелце ;)
Свет фотографије никада нисам напуштао. Радио сам и са Зенитом, са Никоном, Каноном и Минолтом. Имао сам у рукама јако скупу опрему али појавом дигиталне фотографије та опрема је постала обична гвожћурија на жалост...
Прескочићу причу које сам имао дигиталне фотоапарате јер желим да вам пренесем импресије о мојој новој машини за фоткање а она је FujiFilm X-T20. Одавно сам у Фуџи бренду јер има нешто што ме просто привлачи код Фуџи фотоапарата. Обожавам њихов колорит и филозофију приступа. Дуго времена сам тражио нови фотоапарат, још дуже сам сакупљао новац. А онда сам се заљубио на први поглед у безогледални (Mirrorlеss ) фотоапарат Фуџи X-T20. Његов ретро дизајн и механичке команде са којима сам некада радио деценију одмах су ми привукле пажњу. Почео сам помна истраживања какав је фотоапарат, колики му је сензор, како се показује у пракси. Да се разумемо, били су у оптицају да купим и DSLR Nikoni, Canoni, али не вреди, срце се везало за Фуџи. Одлука је пала и Фуџи долази у моје руке.
[caption id="attachment_19545" align="alignnone" width="640"]
Млади Фуџи и деда Зоркит...[/caption]Нећу вам сад писати како сам се одушевио, како је је дизајн феноменалан и сл. Почећу причу после пет дана коришћења Фуџија. Мислио сам да се нећу тако лако снаћи у мануелном раду, али на моју срећу преварио сам се. Снашао сам се ко риба у води. Једноставност, практичност су на Фуџију изузетни. Брзим пребацивањем преко механичких точкића долазим до фотографија каквих ја желим. Фотоапарат је брз, немам проблем са фокусом, поготово кад се играм са отвором бленде. Детаљи на фотографијама су изузетни, слике су оштре као жилет. Све то постижем са кит овјективима које сам добио уз фотоапарат. Касније ћу купити боље објективе али и са овима што имам сам пријатно изненађен квалитетом. Блиц ретко кад користим, просто га не волим. Само кад баш морам али заиста трудим се да га не користим.ISO на овом фотоапарату је запањујућ. Иначе ја користим минимални увек али на овом фотоапарату ISO пичи од 200 до 12800. Али ја сам стицајем околности ишао до 3200 и то случајно. Када сам видео фотографију да нема шума и да фотка није деформисана био сам баш пријатно изненађен. Мада сам више за трипод и дужу експозицију него да идем у велики ISO, али до 800 ми је то сад нормално, а и што не бих искористио такве могућности када су квалитетне.
Као у добра стара времена, кликћем опције, намештам у моменту шта ми треба за фотографију. Стара доктрина поново царује. Скривен у врзини чекам Плаву Сеницу. Не гледам у дисплеј да наместим отвор бленде, брзину окидача, све радим механички. Плавка је уловљена, устајем и захваљујем јој се на тренутку. Увек када фоткам птице ја им се захвалим. Временом стекнеш осећај мира да оне просто од тебе не беже. Фуџи је много мањи од DSLR фотоапарата али верујте ми да ми то ни најмање не смета. Осећај за ту величину фотоапарата се вратио јер некад су те величине биле сасвим нормалне.
Кућиште Фуџија је јако, нема ништа да шкрипи и жваће. Ту је и дисплеј са додирном манипулацијом али мени не треба. Дисплеј користим само да видим фотке и евентуално нешто подесим. Практични мени сам подесио како ми одговара па су ми опције сведене на дугмиће. Немам кад да гледам у дисплеј јер тренутак лако прође и пажња попусти. За ових пет дана сам мој Фуџи претворио у брзу машину коју сам прилагодио себи и то ми се јако допада на овом моделу.
Волим да фоткам све за шта осетим онај титрај унутрашњи. Нисам сведен на једну тематику. Да ли је то пејзаж или на белој позадини у крупном плану шраф, или портрет, небитно је. Када упознаш машину онда си у могућности да радиш шта пожелиш. Игра светла је заправо фотографија она права која плени погледе, она која додирне свакога у душу и има посебну причу за свакога.
Са Фуџијем Т20 имам прегршт прича од оних класичних до Велвиа колирита и невероватних цренобелих фотографија. Има он и ефекте али то је за клинце који воле да им сам апарат ствара фотке. Пробао сам и аутоматику, ради добро али где сам ја ту? Сећам се оних пластичних Кодак фотоапарата, ставиш филм и само нанишаниш и окинеш и то је то. Звали смо их идиотима. Е сад замислите оне који носе Никон од 2000 евра и фоткају са аутоматиком, скупи неки идиоти ;)
Фуџи је направио фотоапарат за нас из прошлог века који смо у кораку са новим. Подарио нам је мануелност на коју смо навикли и са којом смо учили фотографију. Не могу вам описати потпуно осећај када држим у рукама мој Фуџи Т20. Када нанишаним кадар имам осећај да сам код манастира Милешева са Зорки 4 где фоткам Белог анђела. Нисам смео блиц тада да користим био је забрањен али фотка је успела. Као да сам у процепу прошлости и садашњости. Они који су фоткали са сличним фотоапаратима ће ме разумети...
Воз је наишао у моменту када сам дошао до моста. Упалио сам муњевито Фуџи, усмерио ка возу и то је то...
Можда сте очекивали више техничких података о овом моделу али тога имате на претек свуда на интернету. Ово су моје импресије. Ја сам само фотограф који је коначно задовољан са машином. Ако ме питате има ли мана. Има сигурно али оне су занемарљиве бар мени. Свако има своје виђење за све. Оно што је мени битно у вези овог фотоапарата је да он ради свој посао како треба. Не жалим за пропуштеним Никоном или Каноном. Доста ми је буџа у рукама које носам по незгодним теренима. Умориле се руке од силне опреме DSLR фотоапарата. Не спорим, све су то опасне машине али можда је дошло време да се поглед усмери на Mirrorlеss технологију. Лака је у рукама, сјајна је у фотографијама. Не видим разлог не пробати. Само да упозорим, ко проба тај се више не враћа на DSLR, ево мене живог примера...
Хвала Фуџију што је мислио на нас маторце - мануелце ;)
Коментари
Постави коментар