За трећу смену...
Видиш ли где сам то сад, у ком сам добу? Чудне ми птице, да знаш, сновима језде. Јер сам сувише млад да мислим о гробу, а већ сам сувише стар да бројим звезде...
Стихови Балашевића пливају Панонским морем у мојој глави. Можда је ово ноћ када сам препливао Дунав у том неком имагинарном свету по сценарију давних жеља да се склоним од свега. Под мишком пар књига, на глави сламнати шешир док платнене старке газе по прашини ја грицкам киселицу на дохват руке... Видиш ли где смо то сад? У Ком сам добу? Уместо да је давно урамљена слика остварених дечачких снова ја и даље маштам да ћу једном кренути њима. На сваком кораку снове ти руше разни пицопевци. Сваки буздован сада је клише, све нормално се прецртава или брише... У ком сам добу? Сувише сам млад да се предам, сувише сам стар да започињем нове борбе. И још се питам у ком сам то добу?
Све мање стихове пишем, у ретким приликама са гитаре прашину бришем. Као да ће песма нова да никне и то траје неки тренутак који нестане схвативши да немам коме певати више. Сада су уши за неке друге приче, оне кратке бесмислене на рикверц. Ја сам и даље у неком леру, вози ме земљина тежа. Ни атома снаге да стварам немам, превише ме заглупило ново доба. Са старим пријатељима поседим некад, дрмнемо по коју брљу која нам дође као анестезија да што мање боли док се гледамо. Вртимо исте приче ко телевизије филмове. Живи се од старога доба у новом нема шта укусно да се проба. Оће ме сад и ове риме...
Ујутру из кревета устајем док кости шкрипају блуз бола. Старост је ту само што није, још једно суморно јутро и киша лије. Чека ме још једна иста шема она иста од јуче. Испуни своје радне задатке, а остатак слободног времена проћердај уз друштвене мреже па да се леже...
Видиш ли у ком смо то добу? Спремају нас у заборав ко прочитане књиге. Цитираће нас кад нас једном не буде, курчиће се поједини дрипци статусима нашег знања. Овде само кад неко умре постаје цењен док га за живота прогласе мртвим а кад умре они га оживе. Превише погнутих глава, премного глумаца среће.
Пси рата чекају нова крволиптања како би набавили кућне апарате да продају јефтино на бувљој пијаци. Кад распродају робу иду по медаље части које ће им шеф лично уручити на националним фреквенцијама. Млади ће од таквих правити хероје док на крају не постану потрошна роба идеологије...
Видиш ли сад у ком смо добу? Наопако време за нас двоје. Зато се сад ушушкај поред мене правећи јастук од моје руке. Прилепи се уз мене и створи ме у планину која те крије у незгодно време. Јесте доба такво какво је али је много подношљивије уз тебе...
Стихови Балашевића пливају Панонским морем у мојој глави. Можда је ово ноћ када сам препливао Дунав у том неком имагинарном свету по сценарију давних жеља да се склоним од свега. Под мишком пар књига, на глави сламнати шешир док платнене старке газе по прашини ја грицкам киселицу на дохват руке... Видиш ли где смо то сад? У Ком сам добу? Уместо да је давно урамљена слика остварених дечачких снова ја и даље маштам да ћу једном кренути њима. На сваком кораку снове ти руше разни пицопевци. Сваки буздован сада је клише, све нормално се прецртава или брише... У ком сам добу? Сувише сам млад да се предам, сувише сам стар да започињем нове борбе. И још се питам у ком сам то добу?
Све мање стихове пишем, у ретким приликама са гитаре прашину бришем. Као да ће песма нова да никне и то траје неки тренутак који нестане схвативши да немам коме певати више. Сада су уши за неке друге приче, оне кратке бесмислене на рикверц. Ја сам и даље у неком леру, вози ме земљина тежа. Ни атома снаге да стварам немам, превише ме заглупило ново доба. Са старим пријатељима поседим некад, дрмнемо по коју брљу која нам дође као анестезија да што мање боли док се гледамо. Вртимо исте приче ко телевизије филмове. Живи се од старога доба у новом нема шта укусно да се проба. Оће ме сад и ове риме...
Ујутру из кревета устајем док кости шкрипају блуз бола. Старост је ту само што није, још једно суморно јутро и киша лије. Чека ме још једна иста шема она иста од јуче. Испуни своје радне задатке, а остатак слободног времена проћердај уз друштвене мреже па да се леже...
Видиш ли у ком смо то добу? Спремају нас у заборав ко прочитане књиге. Цитираће нас кад нас једном не буде, курчиће се поједини дрипци статусима нашег знања. Овде само кад неко умре постаје цењен док га за живота прогласе мртвим а кад умре они га оживе. Превише погнутих глава, премного глумаца среће.
Пси рата чекају нова крволиптања како би набавили кућне апарате да продају јефтино на бувљој пијаци. Кад распродају робу иду по медаље части које ће им шеф лично уручити на националним фреквенцијама. Млади ће од таквих правити хероје док на крају не постану потрошна роба идеологије...
Видиш ли сад у ком смо добу? Наопако време за нас двоје. Зато се сад ушушкај поред мене правећи јастук од моје руке. Прилепи се уз мене и створи ме у планину која те крије у незгодно време. Јесте доба такво какво је али је много подношљивије уз тебе...
Коментари
Постави коментар