Ако не знаш то можда знаш ово...
Купио сам дрвене бојице да шкрабам дугу по папиру на коцкице. Цртао сам облаке и птице и озеленио дрво и прво нацртао клупу на којој би седели она и ја. Не није сцена кад Џулија Робертс са Хју Грантом прескаче капију да би ушли у парк бајки, ово је можда давна жеља да побегнеш од свега. Невешт сам цртач, свака ми линија води своју политику. Али знам да се играм светлом и да моју шкработину фотографишем и претворим у Арт причу која се игра на сенкама јефтиних стоних лампи које мењају професионалну фото расвету.
Неки буџе југића ја буџим фото расвету, сви смо буџисти. Шта си ти у Србији? Ја сам припадник Буџихадиста. Наш покрет има дугу историју је ми све буџимо. Буџиста прво упали неку скаламерију па кад нешто поквари он узме упутство за употребу. Данас се све буџи, буџе се бракови више него југић распали којег гањају по рупчагама сеоских сокака. Буџиста би југа бацио на ауто отпад али нема пара да купи нови па га буџи како би га одвезао од тачке А до тачке Б. Слично вам је то са браковима. Многи буџе брак јер немају могућност да набаве нови. Сикћу једно на друго и временом набуџе у глави подношљивост живљења. Но, нисам хтео писати о буџењу али улете тема ко будала трактором у библиотеку...
Вратимо се дрвеним бојицама. Да рекао сам да сам умјетнички шкрабослав. Буџим своје дело мешајући боје нервозним покретима руке. То су ми идеалне позадине за Бокех фото технику. Те жврљотине су заправо замућене сенке које дају величанствен призор ономе што је у првом плану објектива. Тако је у животу, све зависи где вам је фокус, али некад обриси могу да преваре и намаме човека и кад скрене са правог пута. Усмериш фокус на те обрисе који обећавају а кад их изоштриш они су само невеште жврљотине...
Дакле, не знам да цртам, нисам никада могао бити сликар мада увек завидим тим мајсторима што сликају на вештим рукама. Али кад већ не знам да цртам можда је права ствар да од бојица стварам приче. И тако су настале неке моје Арт приче само зато што сам невешт у цртању...
Можда смо у животу превише посветили време оним стварима за које немамо таленат ни умеће да их остварујемо. Можда смо фокус усмерили на оне обрисе који кад се изоштре нису онакви какве их видимо из даљине. Хвала богу па сам цео живот волео да звирнем у многе правце како бих пронашао оно што ме чини срећним. На том путу истраживања које и данас дању радим, научио сам пуно ствари. А шта је живот него абдејтовање знања или по нашки надоградња.
Не знам зашто сам вам све ово испричао. Можда ће неком бити од користи, а мени је свакако био гушт да поделим ову причу која ме непрестано испуњава. Не требају вам скупе расвете, идеални услове које фотографи стварају за оне нестварне фотографије. Далеко је лепше када остварујете нешто сналазећи се. Када то радите научите пуно тога успутно. Неки ће научити да прелеле кабал, неки ће научити нешто о врстама сијалица како би имали што лепше светло а неки као ја су сазнали да немају појма да цртају ;)
Обратите пажњу где вам је фокус и мислим да ће вам погледи бити јаснији где вам је циљ живота... Свако добро вам желим :)
Неки буџе југића ја буџим фото расвету, сви смо буџисти. Шта си ти у Србији? Ја сам припадник Буџихадиста. Наш покрет има дугу историју је ми све буџимо. Буџиста прво упали неку скаламерију па кад нешто поквари он узме упутство за употребу. Данас се све буџи, буџе се бракови више него југић распали којег гањају по рупчагама сеоских сокака. Буџиста би југа бацио на ауто отпад али нема пара да купи нови па га буџи како би га одвезао од тачке А до тачке Б. Слично вам је то са браковима. Многи буџе брак јер немају могућност да набаве нови. Сикћу једно на друго и временом набуџе у глави подношљивост живљења. Но, нисам хтео писати о буџењу али улете тема ко будала трактором у библиотеку...
Вратимо се дрвеним бојицама. Да рекао сам да сам умјетнички шкрабослав. Буџим своје дело мешајући боје нервозним покретима руке. То су ми идеалне позадине за Бокех фото технику. Те жврљотине су заправо замућене сенке које дају величанствен призор ономе што је у првом плану објектива. Тако је у животу, све зависи где вам је фокус, али некад обриси могу да преваре и намаме човека и кад скрене са правог пута. Усмериш фокус на те обрисе који обећавају а кад их изоштриш они су само невеште жврљотине...
Дакле, не знам да цртам, нисам никада могао бити сликар мада увек завидим тим мајсторима што сликају на вештим рукама. Али кад већ не знам да цртам можда је права ствар да од бојица стварам приче. И тако су настале неке моје Арт приче само зато што сам невешт у цртању...
Можда смо у животу превише посветили време оним стварима за које немамо таленат ни умеће да их остварујемо. Можда смо фокус усмерили на оне обрисе који кад се изоштре нису онакви какве их видимо из даљине. Хвала богу па сам цео живот волео да звирнем у многе правце како бих пронашао оно што ме чини срећним. На том путу истраживања које и данас дању радим, научио сам пуно ствари. А шта је живот него абдејтовање знања или по нашки надоградња.
Не знам зашто сам вам све ово испричао. Можда ће неком бити од користи, а мени је свакако био гушт да поделим ову причу која ме непрестано испуњава. Не требају вам скупе расвете, идеални услове које фотографи стварају за оне нестварне фотографије. Далеко је лепше када остварујете нешто сналазећи се. Када то радите научите пуно тога успутно. Неки ће научити да прелеле кабал, неки ће научити нешто о врстама сијалица како би имали што лепше светло а неки као ја су сазнали да немају појма да цртају ;)
Обратите пажњу где вам је фокус и мислим да ће вам погледи бити јаснији где вам је циљ живота... Свако добро вам желим :)
Коментари
Постави коментар