Војник среће...

Одсвирао сам у сумрак пар песама да скинем прашину са гласних жица. Прсти зарђали, глас уморан, ритам кривинари. Гледао ме онај ја од пре десет година и више  са неверицом. У очима презира видео сам питање где је музика нестала? Можда сам требао као Џони да одем у Холандију и одјебем музичку сцену Србије. Овако сам окачио гитаре о зид да сакупљају прашину да стоје ко гоблени изаткани у времену домаћинства из основне.  Јуре ме стихови тражећи од мене музику. Мотају се ту неки звуци одавно. Мотив да снимим нешто ново одавно је нестао јер јебено немаш више коме да свираш нормалну музику...

Одавно нема дечака који су гитарама освајали осмехе девојака и правили завист код момака. Није свако имао муда да запева и сакрије страх и трему пред сијасет очију у полумраку кафића Париз преко пута пијаце у Косјерићу. Ми смо ето надјачали страх и трему огромном жељом да поделимо енергију преко музике. Можда би и успели да нису идиоти уместо гитара узели пушке и сејали крвопролића. Наше време рок звезда једноставно је стрељано и мобилисано за неки рат који ником ништа добра није донео осим продубљене мржње и велике штете у међуљудским односима. Данас када видим како се ложе поједини папци на рат, посматрам их са презиром...

Парпловци ме увек понесу са песмом '' Soldier of fortune ''.

Често сам ти причао приче о томе како сам живео живот скитнице чекајући дан када бих узео твоју руку и певао ти песме... И онда би ти можда рекла: -Дођи, лези ту крај мене, воли ме... И ја бих сигурно остао...

Нашу младост су просто прекинули ратним стањем политичких издркотина и напаљених мајмуна који су се одмах латили пушака. Отели су нам гитаре, забранили стихове против рата и одврнули до даске Бају Малог Книнџу. Наједном рок култура претоврила се у тракторизацију звука и кењајуће културе са турбо патриотизмом. Наједном видиш комунисти преко ноћи постају четници. Ми смо дрогоши, петоколонаши и пичке плаћеничке. Дошло пет минута геацима да нам очитају буквицу за све скинуте женске које смо им узимали испред носа.

Али осећам да старим и да песме које сам певао одјекују у даљини као звук ветрењаче  која се врти. Мислим да ћу заувек бити војник среће...

Негде тамо на једној граници где протиче река крви и једних и других гледали смо се преко нишана. Чула се песма коју су певале обе стране '' Погледај дом свој анђеле ''. Било је то неких пет минута да није метак опаљен. Као да је Бора Чорба у једном моменту зауставио лудило али онда и са једне и са друге стране стигли су команданти са наредбом '' ПАЛИ ''... И пали смо тада на шанси да се окренемо и пребијемо ко волове све ове који су нас терали да се бијемо једни против других уместо да седимо уз хладно пиво и шмекамо лепе цуре слушајући Атомце...

Много пута сам био путник. Тражио сам нешто ново у данима старим кад су ноћи биле хладне. Лутао сам без тебе... Али тих дана сам помислио:- Моје очи да су виделе тебе да стојиш у близини и ако је слепоћа збуњујућа, она показује да ниси овде...

Много пута сам лутајући по беспућима сањао гитару која је чамац. Седим у њој и веслам по реци сачињеној од оних линија музичке свеске. Таласи су били ноте који су ме љуљали ритмично док је падала ноћ пуна неизвесности где ћу завршити у том сну. Као да сам је видео у обрисима магле, дима, буке како ми даје до знања да преживим и да се вратим. Слепило зна да збуни ум али и да те ошамари реалношћу када схватиш да је ти црташ од жеље...

Али осећам да старим и да песме које сам певао одјекују у даљини као звук ветрењаче  која се врти. Мислим да ћу заувек бити војник среће...

Парпл приводи крају песму. И како то бива треба рећи нешто на крају свега. А шта рећи осим признати да су неке ствари просто наметнуте захваљујући свима нама који нисмо имали довољно храбрости, памети, савести, година и снаге да се успротивимо мамлазима који су нас сило одвели на њихове игранке. Не поновило се никад више...