Ако може ја бих да будем човек...
Када сам дошао на овај свет плакао сам. Ваздух је био некако чудан првим удахом али навуко сам се на њега и отворено признајем да сам потпун зависник. Просто речено ја не могу без њега и нећу на одвикавање...
Као дете све ми је било лепо, смешно а плакао сам јер су ме опседале бабе са кежењима, штипањима за образ и разним другим тортурама из милоште. Мада ми је и данас чудно кад тепају детету и кажу -'' Како си сјадак јебо'л те отац блесави ''. Хомосексуално - инцестна алудирања у нас Срба су невероватна. Турања црвеног кончића око руке могу да разумем јер комунизам је дубоко укорењен у народу. Али не могу да разумем вернике који верују у кончиће, глогов трн испод прага, бели лук у џепу и сл. Имам утисак да пакао почиње на земљи оног тренутка када почињеш да одрасташ и када околина почиње да утиче на тебе. Док си дете све гледаш потпуно другачије и то онако како би Бог сам хтео. То је тако јер смо на земљу стигли од Бога и били у Његовом окружењу. Временом одрастамо и претварамо се у људе који се свађају чија је вера права, чији си, којег си порекла, које су твоје међе итд. Тада ако не постанеш свестан где си се родио врло брзо ћеш се удаљити од првобитног окружења одакле си дошао.
Човек добија живот од Бога и самим тим сви су људи Божији. Човек крштава у веру човека и самим тим дели једног Бога на Богове. По мени није логично да малу децу крштавамо јер она не примају свесно крштење, она су још увек под утицајем првобитне средине а то је Божија средина одакле су управо дошла. Када би успели да задржимо то првобитно окружење у себи одавно би човечанство од планете Земље створило рај. Али ово ново окружење труди се да што пре заборавиш првобитно. Заправо ми дођемо на земљу и заборавимо одакле смо дошли и живот нам се своди на трагање пута да се вратимо. Тај пут је трновит, тежак, лепљив, суров. Тешко је вратити осећај првобитног окружења поред свега на овој земљи што нас окружује, опседа и саплиће...
Када би ме питали које сам националности ја бих застао, збунио се јер све што више одбацујем материјално све мање се осећам припадник нације. Ја бих ако може да будем само човек. Ја бих ако смем да будем Христов а не верник који упире прстом у ону или ову Христову цркву бусајући се да сам баш ја у правој. Ја бих волео да се држим Христа који није делио људе, није гледао нације. Волео бих ако могу да некако овај живот прођем без ових ваших подела, националности и крволиптања.
Видео сам поделе, био сам и сам у том метежу наложен на национализам који нема благе везе са родољубљем. Ми имамо унакажен национализам. Ми смо транспарентни верници. Ми постимо као велики Срби тако што за време поста јебемо све по списковима и кркамо посну храну док не прснемо. Ми немамо осећај праштања јер не схватамо најбитнију молитву '' Оче наш '' која почиње са '' Оче наш који си на небесима ''. Дакле, то је отац свих нас на планети. Није отац ни православаца, католика, протестаната, будиста итд. Он је просто речено Отац свих нас. И све се опет своди на првобитно окружење из којег дођемо на земљу. Е сад где си транспортован дал у тело Србина, Мађара, Индијца или Немца није до тебе али те чека исти третман удаљавања од првобитног окружења ( Божијег ). Када би људи држали се праве вере а ни једна не позива на ратове, поделе и мржње, брзо би се вратили првобитном окружењу. Али људи злоупотребљавају мудрости, молитве, света писма, духовне поуке и преиначују их у своје ниске побуде.
Ако ме питате које сам вере рећу вам одмах да сам православац јер ту сам рођен и то је мој пут ка првобитном окружењу одакле сам дошао. И сви смо ми дошли од једног и свима нам је дата шанса да се вратимо том осећају. Али то је немогуће док се свађамо чија је вера права. Једна је вера, један је Бог и то је оно што чини првобитно окружење. То је алат помоћу којег поправљаш душу, свест. Није битно дал пише Бош, Хитачи, Сони... Алат је алат... А ви се свађате око имена а не користите алат за шта је намењен. Моја алат за поправку душе и свести је Made In Православље. А ваше је неко друго али сврха алата је да користиш алат зашта је и намењен а не да се свађамо чији је бољи, прави и лепши... Када то будемо схватили пуно тога ће се поправити на Земљи, док то не схватимо пуно крви ће лити, пуно бола ће бити...
Ако је икако могуће, пустите ме да будем човек, маните ме крштеница, маните ме генетике, маните ме овог покретног стана који кад одем остављам црвима да једу... Ни трун одавде не могу понети са собом а нисам вала ништа ни донео када сам дошао...
Као дете све ми је било лепо, смешно а плакао сам јер су ме опседале бабе са кежењима, штипањима за образ и разним другим тортурама из милоште. Мада ми је и данас чудно кад тепају детету и кажу -'' Како си сјадак јебо'л те отац блесави ''. Хомосексуално - инцестна алудирања у нас Срба су невероватна. Турања црвеног кончића око руке могу да разумем јер комунизам је дубоко укорењен у народу. Али не могу да разумем вернике који верују у кончиће, глогов трн испод прага, бели лук у џепу и сл. Имам утисак да пакао почиње на земљи оног тренутка када почињеш да одрасташ и када околина почиње да утиче на тебе. Док си дете све гледаш потпуно другачије и то онако како би Бог сам хтео. То је тако јер смо на земљу стигли од Бога и били у Његовом окружењу. Временом одрастамо и претварамо се у људе који се свађају чија је вера права, чији си, којег си порекла, које су твоје међе итд. Тада ако не постанеш свестан где си се родио врло брзо ћеш се удаљити од првобитног окружења одакле си дошао.
Човек добија живот од Бога и самим тим сви су људи Божији. Човек крштава у веру човека и самим тим дели једног Бога на Богове. По мени није логично да малу децу крштавамо јер она не примају свесно крштење, она су још увек под утицајем првобитне средине а то је Божија средина одакле су управо дошла. Када би успели да задржимо то првобитно окружење у себи одавно би човечанство од планете Земље створило рај. Али ово ново окружење труди се да што пре заборавиш првобитно. Заправо ми дођемо на земљу и заборавимо одакле смо дошли и живот нам се своди на трагање пута да се вратимо. Тај пут је трновит, тежак, лепљив, суров. Тешко је вратити осећај првобитног окружења поред свега на овој земљи што нас окружује, опседа и саплиће...
Када би ме питали које сам националности ја бих застао, збунио се јер све што више одбацујем материјално све мање се осећам припадник нације. Ја бих ако може да будем само човек. Ја бих ако смем да будем Христов а не верник који упире прстом у ону или ову Христову цркву бусајући се да сам баш ја у правој. Ја бих волео да се држим Христа који није делио људе, није гледао нације. Волео бих ако могу да некако овај живот прођем без ових ваших подела, националности и крволиптања.
Видео сам поделе, био сам и сам у том метежу наложен на национализам који нема благе везе са родољубљем. Ми имамо унакажен национализам. Ми смо транспарентни верници. Ми постимо као велики Срби тако што за време поста јебемо све по списковима и кркамо посну храну док не прснемо. Ми немамо осећај праштања јер не схватамо најбитнију молитву '' Оче наш '' која почиње са '' Оче наш који си на небесима ''. Дакле, то је отац свих нас на планети. Није отац ни православаца, католика, протестаната, будиста итд. Он је просто речено Отац свих нас. И све се опет своди на првобитно окружење из којег дођемо на земљу. Е сад где си транспортован дал у тело Србина, Мађара, Индијца или Немца није до тебе али те чека исти третман удаљавања од првобитног окружења ( Божијег ). Када би људи држали се праве вере а ни једна не позива на ратове, поделе и мржње, брзо би се вратили првобитном окружењу. Али људи злоупотребљавају мудрости, молитве, света писма, духовне поуке и преиначују их у своје ниске побуде.
Ако ме питате које сам вере рећу вам одмах да сам православац јер ту сам рођен и то је мој пут ка првобитном окружењу одакле сам дошао. И сви смо ми дошли од једног и свима нам је дата шанса да се вратимо том осећају. Али то је немогуће док се свађамо чија је вера права. Једна је вера, један је Бог и то је оно што чини првобитно окружење. То је алат помоћу којег поправљаш душу, свест. Није битно дал пише Бош, Хитачи, Сони... Алат је алат... А ви се свађате око имена а не користите алат за шта је намењен. Моја алат за поправку душе и свести је Made In Православље. А ваше је неко друго али сврха алата је да користиш алат зашта је и намењен а не да се свађамо чији је бољи, прави и лепши... Када то будемо схватили пуно тога ће се поправити на Земљи, док то не схватимо пуно крви ће лити, пуно бола ће бити...
Ако је икако могуће, пустите ме да будем човек, маните ме крштеница, маните ме генетике, маните ме овог покретног стана који кад одем остављам црвима да једу... Ни трун одавде не могу понети са собом а нисам вала ништа ни донео када сам дошао...
Коментари
Постави коментар