Угашени људи ходе...

Могу телевизије да причају да тече мед и млеко у Србији. Али стварност је потпуно другачија. Као фотограф који фотка људе у пролазу имао сам прилике да поредим нека друга времена са садашњим. Улицам ходају тужни људи, тужних погледа, уморних очију са теретом у грудима. Прошла времена су имала исто тежак живот али у људима је горела искра, снага. Данас видиш пролазнике на леру како иду од тачке А до тачке Б.

[caption id="attachment_17652" align="alignnone" width="4608"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Деморалисан народ полако попушта са идеологијом коју му сервира телевизија. Као што сам давно писао да ће медијску кампању све брже демантовати немаштина то се и обистињује. Људи почињу да схватају сопствени пораз јер су гутали лаж и то ону безочну. То што нам сада сервирају причу о Косову све нас мање додирује јер сада је борба за опстанак сопствених дворишта, породица... Људи почињу све више да виде оне који су се удомили преко партије, људима то почиње да смета. Сваким даном све је више питања '' од чега да живим ''? Депресија народа се може опипати и док са свих страна проблеми стежу '' наш '' председник Србије нас вређа како смо идиоти што се бунимо. Председник се дере на свој народ. Председник се служи свим триковима али они све мање пролазе у народу.

Народ је уморан од прича о златном добу, неким отварањима фабрика и смањењу незапослености. Те приче више не држе воду. Свако се пита па где је за мене радно место кад незапосленост нестаје у Србији? До душе, народ је био похлепан и несмотрено је продао своје гласове зарад насипања сокака и сличних подмићивања у узборној кампањи. Народ схвата да од тога нема вајде, да без уређене државе живот постаје неподношљив.

Власт је огрезла у сопственом бизнису. Једни другима сређују и завршавају све послове и послиће. Тај кружок се богати док сви остали једва прегурају месец. Медијске обмане власти постају све неуверљивије. И та плашења ратом све мање људи примају здраво за готово. Оно што долази је експлозија незадовољства у народу. На жалост по свим проценама то неће бити никакав пети октобар, ово ће бити далеко опасније и далеко више ће имати беса у људима.

Заиста је мучно гледати стварни свет око нас. Немаш нормалан живот, друштвени је нестао. Ухватиш себе како немаш пара ни за шта. Све што зарадиш оде на дажбине. Месечно радиш, мучиш се да би примио плату која те обесмисли. Та пресија у човеку расте из дана у дан. Сведен си да некад седнеш са друштвом уз јефтино пиво из дисконта, изјадамо се једни другима о својим проблемима. Некад рециклирамо догодовштине из прошлих времена јер одавно нам се не догађају. Сведени смо на минимум живота. Чувамо старе јакне, патике, а нове купимо најјефтиније што постоје које се распадну одмах. Затворили смо се по кућама не зато што нећемо да се дружимо већ зато што немамо пара и да седнемо негде опуштени. Како ћеш у варош да поседиш кад у џепу имаш хиљаду динара до краја месеца? Има и горих случајева, има и мало бољих али у суштини све је то једно обично срање...

Све мање пролазим улицама, мучно ми да гледам угашене очи, ћутљиве људе, киселе осмехе. Све мање се осећам родољубљиво, све мање и мање осећам припадност Србији. По некад ми дође у самоћи да кажем ко је јебе! Ово није моја Србија, ово нису људи које смо некад имали. Сведени смо на говна која сваки дан те гледају испод ока и смишљају како да ти сместе јер им ниси по вољи. Не, ово није моја држава, ја немам председника, немам државу, немам никаква права, шансе, правде... Једноставно не постоје једнака права за све. Ја сам на страни оних који нису по вољи, против мене су они који се богате и они који су се овајдили тако што су добили посао преко странки и сл. Остали ћуте и пуне се бесом и они ће бити та бујица која ће почети све да носи пред собом...

До тада, уживајте на власти, смишљајте разне преваре убеђени да сте вечити... Тако су и Слобини мислили, видео сам им лица када су пали са власти. Страх, неизвесност, паника, плач, преклињања, одрицања од политике и сл. Све то вас чека много горе...