Прича која нема наслов постаје '' Прича која нема наслов ''...

Заборављена књига у мемли поцрнелих корица прекривена прашином где се стидљиво назире '' Јесењин ''. Ко више чита стихове, можда људи заробљени у романси, прошлом времену када су ходили усправно песници, писци и филозофи. Ко више чита дубокоумне реченице осим заборављених људи које су отерали на маргине друштва површни зевзеци.



Коме дати реч разума и како их пласирати у јавност поред скандалозних наслова и јефтиних цитата сваке шуше. Коме данас рећи да књига Јесењина чами у мемли? Кога је брига за неком књигом кад никог није брига више ни за самим човеком? Правимо се слепи пред просјаком што тражи храну у контејнеру. Запушимо нос од скитнице што воња од некупања. Глуви смо на вапај помоћи немоћника. Гледамо своја посла отуђени од живог света који сваким даном све више личи на аветињу. Лицемерје се уселило и срца и господари овим пролазним животима људских бића. Накарадни свет руши све пред собом правећи краткотрајна задовољства која не могу утешити ни мало. Претварамо своје мале животе у лажни гламур селфија пеглајући лица фото ефектима.

Величамо своје вере и надигравамо се препиркама чији је Исус Христос бољи. Воде се свети ратови и убија у име Бога. Боже опрости нам...

Где је тишина? Где је мир? Где је уточиште? Бука, галама, шкрипа зуба, режање неутешних, свађа у име мира, крволиптање у име правде, дављење ради задовољства. Људи се претварају у противчовечна бића. Некада је узвишеснот била рећи '' буди човек '', данас то ништа не значи јер човек све мање бива човек. Животиње се не мењају и грех их је поредити са злим људима. Посрнуло човечанство као стампедо крава трчи у амбис.

Пастири почели да једу овце оптужујући вукове за клање. Ућуткани су свети оци масним насловима скандала, величају се одоре, углађене браде, изгланцани аутомобили. Пастири позивају на рађање, множите се људи, треба нам више прилога у касице прасице. Одавно више не зборе о праштању, добротољубљу, покајању. Сад кураже ајдуке, сецикесе и разбојнике.

Пастири једу овце своје а вукове убијају као кривце...

Који црни Јесењин, какви море стихови и мудрости. Коме то данас треба? Коме треба реч утехе? Свима треба али понашамо се као да нам не треба. Охоли смо и не признајемо рђу која нас је запосела у души. Лакше нам је да кренемо у рат него да се супроставимо рату. Лакше нам је оклеветати доброг човека него га одбранити од лажи. Лакше нам је прећутати неправду но стати на страну правде. Лакше нам је правити се срећан него градити срећу. Није то нормално али рђа запосела душу па шкрипа ли шкрипа ко стара капија неподмазана.

И на крају коме сам ово писао? Не знам, немам никад одређени циљ. Моје је да кажем па макар и узалуд јер ако престанем каква је моја сврха као човека? Каква је сврха човека уопште данас? Толико смо се погубили  да се више и не сећамо шта је то бити човек! Да сам данас написао масне приче о власти ви би сте били пресрећни, овако сам вас сморио овом причом. Али ова прича није о власти, ово је прича о свима нама без обзира шта радили, које школе имали и колико пара у џепу стоји.

А пастири задовољно мљацкају овце док шибају вукове као кривце...