Збогом Мићо Кепице...

Одлазе људи...

Мићо друг, Мићо јесен, Мићо Кепица...

Тепали смо им јер су нам били драги, волели смо их на посебне начине онако како смо их видели...

Мићо КЕПИЦА живео је живот хришћанина који није марио за престижима, није јурио сва та светлуцава блага за којим већина човечанства губи душу. Мићо Кепица није марио за модне трендове, није марио за речи иза леђа ни за подругљиве подсмехе. Мићо је био својствен. Кад год бих га срео он и поред својих мука испричао би догодовштине које изазивају смех. Мићо мој је гегао полако улицом, није марио за време, није марио за термине, једноставно спремао се за смрт. Подигао је себи и споменик на гробу, спремао се Мићо одавно за одлазак. Све је мање обраћао пажњу на спутавања која већину нас удаљава од Бога, истине и покајања. Свако ко се подсмевао Мићу Кепици, подсмевао се Господу јер незнање људско постаје све веће и веће како се удаљава од Бога. Сваки сусрет са Мићом Кепицом био је за мене благослов.



Мићо Кепица био је један од оних људи који су бисери ове посрнуле вароши. Радио је на трафици, радио је и као професионални келнер. Видео је врхове, видео је прилике али једноставно их се одрекао, свукао свилу и навукао рите, и почео живот трагања. Често сам га виђао како прелази преко реке Дубнице са својим џукцем Белаџом. Када је радио некада давно у хотелу Скрапеж, жене га почеше зезати јер је био осми март. '' Кепице, паз' да те доле не урекну оне жентураче''. А Мићо ће њима- '' Јашта ће, ја преврно гаће, не могу ми ништа са уроцима ''. Знао је Мићо да доскочи свакој провокацији. Постао је Балканска легенда као трафикант који је имао свој начин борбе против пада наталитета. Бушио је иглом кондоме и продавао мушкој популацији. Медији су писали о томе и био је хит једно време.



Свако ко ће рећи нешто лоше о Мићу Кепици прво нека стане и погледа себе у очи какав је и каквим животом живи. Животни пут Мића Кепице је храброст а сви ми остали зависимо од много чега и због тога губимо душу. Ја ћу вам рећи јавно да је Мићо Кепица за све нас био људина који је схватио суштину живота а ми? Ми ћемо се формално прекрстити на сахрани, свирати клинцу о њему како је овакав и онакав био. Доћемо кућама својим, окачићемо своје маске среће о офингер иза врата и наставити живот лажи клецајућих колена од смрти...

За мене Мићо Кепица био је херој који је знао победити и глад, и болести, и оне наше згражавајуће погледе на његово одевање ритавца. Ми треба да се стидимо сваки пут када се стиснемо видевши оне који немају. Да ли ми имамо ишта што је вредно? Немамо господо драга, Мићо Кепица је понео пун џак вредности Богу стечених одрицањима, трпљењима и молитвама. А ми смо му се подсмевали јер смо имали испеглане панталоне, мало пара у џеповима и подшишане главурде. Мићо кад се појави са капом на глави, капутом и папучама натакнутим на вунене чарапе подсећао ме на оне старце из пустиња које смо прогласили за свете људе. Нисмо ни свесни колико таквих пролазе крај нас. Поспрдамо им се, налазимо им мане хвалећи се неким нашим '' врлинама '' и гордимо се неким неважним клишеима.

Била ми је велика част сваки пут стати са Мићом Кепицом. Била ми је већа част стати са њим него са многим пропалитетима званим политичари. Кад станем на улици да попричам са Мићом Кепицом имао сам осећај да сам стао под лампион који осветљава у мраку. Зато вам велим да смо изгубили много доброг човека којем су се многи подсмевали и причали разне будалаштине. Но, Мићо се није освртао на ваше подсмехе, он вам је то све праштао. Знао је шта значи трпети, немати али сваки пут изазивао нам је осмехе на лицима.

Збогом Мићо... Поздрави ако сретнеш и Мића друга, Мића јесена, Мирзу, Бакија, Раду, Драгишу Џакуљу, сестру Веру, мог Божидара, баку Станимирку и Борку,  ујака Радоја, Ивана, теча Перу и Владана, тетку Миљану, поздрави ту гомилу душа којих нема одавно међу нама. Поздрави ми и ђедове Драгојла и Уроша. Поздрави  комшије Лазаревиће, Голуба, Јелену, Мику и многе друге... Поздрави ако ме чујеш сада, ако то има икакве сврхе рећи али ето, рекох ти јежећи се на помисао колико је нестало људи међу нама. Нестале су читаве породице из нашег краја. Нестајемо драги моји брже него онај попис на споменику код Букова. Огласне табле стално пуне умрлицама, ретко се види да су празне... Можда смо и заслужили нестајање јер смо се погордили, јер смо се одрицали и Бога и вере. Да ли смо се покајали? Очигледно немамо за то времена...

Збогом велики човече Мићо Кепице!