Политичка тишина на Мислионику...

Не тражим ништа, не треба ми ни удомљење од политичких џукела, не треба ми ни веза, ни услуга, ни привилегије. Једноставно ништа не очекујем ни од кога. Сва моја писања о политици била су посвећена општем добру...

Нисам ни љут, не мрзим ни једно биће, могу само да осудим лоше ствари, да приметим много тога и укажем јавно. Све се то тумачило на различите начине. Мало је оних који разумеју опште добро и то се осећа по квалитету живота. Не чинимо ништа за опште добро и сведени смо због тога на кружоке који се непрестано боре за власт. Тај себичлук довео нас је до пропасти, до подела, до разних негативних појава. Када би се већина нас старала о општем добру животи би нам били пуно лепши. Овако смо се поделили на таборе и у тој борби не примећујемо да више немамо институције, немамо једнака права, немамо слободу медија, немамо систем вредности, немамо морал...

Сведени смо на то да чујемо како странке удомљавају улизице, подгузе, бескичмењаке. Ћутимо - одобравамо, гутамо у себи и куражимо их. На изборима не бирамо најбоље људе него најбоље понуде па продамо глас за пишљиви насип ризле по сокацима. Не бирамо поштене него правимо пословни дил, ти мени асфалтирај сокаче ја теби тридесет гласова обезбедим. Ми не размишљамо својом главом, уместо наших глава одлучује врх странки. Искрена мишљења су сакривена дубоко у нама, испољавамо прилагођена која ће ласкати лажима, преварама само због страха одмазде и проблема које може власт да ти приреди. То није живот, то је ропство...

Да се народ стара о општем добру, данас не би ни знали ко је председник општине, која странка влада. Имали би преча посла дружећи се, градећи будућност једне општине. Где је срећа? Где је живот? Када сте се дуже време осећали опуштено? Када вас је неизвеснот задњу деценију пустила? Не пушта она никако. Нестајемо, требимо се један по један. Умиремо највише од стреса, беса, страха, проблема... Свели смо животе на прилагођавања немаштине. Да би добио посао мораш бити спреман на компромисе, услуге, сређивања... Када добијеш посао мораш бити спреман на црнчење, рибање газди и шефчића којима газда наложи дневна дркања радника. На крају добијеш плату да би је разделио државним службама и вечитим кредитима. Ни један дан није ти на радном месту опуштен јер никад не знаш када ће газди да нешто засмета. Глумиш задовољу будалу, искалиш кући незадовољства а ујутру све поновиш...

Свео ти се живот на тачку ''А'' и тачку '' Б ''. Пушиш најјефтинију крџу, стискаш бедну црвену по џепу лагајући себе да имаш. Слободног времена имаш мало а и њега проведеш у грчу. Дође ти да одеш негде далеко али уморан си од свега, убијен си у појам. Утехе немаш и полако се предаш колотечини коју су ти наметнули љигавци.

Све ви то знате али ћутите...

Када једног дана устану поштени ето и мене у првим редовима. До тада, Мислионик улази у политичку тишину. Немам коме више да причам и указујем борећи се за опште добро да би ме блатила свака фукара и политичка дроља. На почетку сам рекао али ево опет да поручим. Све што сам до сада писао, писао сам ради општег добра. Ништа нисам тражио, очекивао, надао се. Не треба ми радно место, не требају ми удомљења, не требају ми ни услуге. Ништа не тражим осим нормалног живота где можеш да ствараш својим рукама дела. То је сада немогуће. У групи сам људи које треба заобилазити, затворити му врата и пљувати га. Ја вас не мрзим, ја вас благосиљам јер сам научио од владике Николаја а могли би и ви.

Док се поштени не дигну ћутаћу... Има пуно других тема за писаније. А и одморићу се од ове политичке гологузије. Очекујем да ће неко други почети да се бори за опште добро ако сме, ако ништа не жели. Ако жели тај ће се брзо одрећи свих начела, снова, моралних вредности. Боље онда и не почињи...

Свако добро вам желим...