Отаџбино моја...
Ивањдан у Србији...
Данас постимо, ред је а и празник је. Хвала Богу ето окуписмо се на данашњи празник рече ђед Милоје па се прекрсти старина пред иконом светог Јована. Унуци Вељко и Милан већ имају осамнаест година, стигли су са родитељима из Београда. Све време чвакићу по дисплеју телефона и промрмљају по коју са дедом Милојем.
Јутро је освануло уз петлове и хорове птица. Сеоска идила кроз завесу старог прозора. Ситна киша пада на стари Зетор трактор који још увек завршава посао. Из чесме капље вода као да се придружује кишном јутру. Бака Станија доноси слатко од шумских јагода унуцима који онако згрожено кажу- Јоој бако то ми не узимамо, ми идемо у теретану, имамо капсуле протеина. Није то слатко здраво. Бака са неверицом клима главом, ништа жени није јасно, од кад је слатко од јагода нездраво пита сама себе. Неће момци ни јаја на око, неће ни врућу проју, све је то некако за њих лоше. Отварају флаширану воду док се баба крсти. Зар поред студене чесмуше са изворишта удаљеног од огњишта четре'с метара није добро па се пије вода из продавнице. У великој соби на зиду икона и кандило, на левoј страни стара пушка из Првог светског рата и ордење прађеда Уроша. Историја на једном зиду, вера на другом а у соби одише сажет живот од некад па до данас. Интересантно је то да је покојни Урош прешао Албанију и вратио се у село. Изгледао је тог јутра као авет, кост и кожа. Брзо се опоравио и наставио живот на њиви са воловима. Преживео је он и други светски рат и бранио село од зулума. Можда би и поживео још да га нису комунисти на превару напили. Веле неки људи да су му кришом гасили шибице у ракију. Онако контузованог на превару претукли су га иза куће неког Радојице. Умро је на мукама последњи пут помиловавши тек рођеног сина Милоја. Уроша не би могли пребити другачије јер је био кршан човек и ако старији али јак је био ко црна земља. Убили су га јер није признавао Тита, није га интересовала политика. Држао се једне заклетве коју је дао краљу. То га је и сахранило. Опет ти неки стари људи кажу да ти који су га претукли поцркали су од болешчина а и деца наследници су им све рескућили. Ко зна колико је Урошу имања одузето од стране комуниста. Кажу докле је поглед досезао дотле је и Урошево имање било. Милоје његов син муку је мучио да купи њива како би наставио живо на селу. Шта ти је живот, мораш да купујеш своје јер су ти лопови одузели '' у име народа ''. Градили су комунисти будућност на туђој несрећи а вазда се знало у народу да је отето - проклето.
Неки дан неки ђолкоши пијани оборили споменик јунацима првог светског рата. Офарбали га и спрдали се на ратнику са пушком и великим брковима. Ено споменика лежи посран од птица, посран од деришта за чију се будућност борио бранећи отаџбину. Гледа Милоје и крсти. Било је то прекјуче. Пролазе му сцене када су комунисти долазили и полупали спомен плочу оцу Урошу само што је била слика са кокардом краљевине Југославије. Сећа се како су ишли по гробљу и длетом скидали све такве слике, а неке су и маљем полупали јер их мрзело да се бахћу. Сада се руше споменици из чисте обести. Историја се заборавља, све се заборавља и после накнадно учи модификована. Као кад су комунисти раскрстили са прошлошћу па кад им се распала Југа повамирили су је накарадно па је данас мутирала до имбецилности. Данас на Равној Гори седе четници из партизанских филмова. Масни, пјани ко чепови једу свињтину са ражња и глуматају часне равногорце који су бранили традицију, веру, отаџбину. Те мутиране патриоте из раскршћене прошлости имитирају патриЈоте пјани запишавајући по врзинама Равне Горе кости правих јунака. Комунизам је успео да се инфилтрира у све поре друштва. Пошто смо раскрстили са прошлошћу никако да је пронађемо и дођемо себи. Сваки пут се изнова гради нека погодна прошлост која ће нахушкати лаковерне на политичке интриге и ратове. Никако да схватимо ко смо и шта смо...
Киша и даље лије и испира стазу од речног камења које је Милоје данима ређао од капије до улазних врата куће. Бело, сиво, црвено обло камење уметнички сложено да се човек просто диви од лепоте. Стари џукац спава у кућици, сеоски доџ што би рекли. Цврцини кокодачу по авлији јурећи кишну глисту док певац користи ситуацију па наскаче на њих кад му се навре. Милоје га гледа па каже - јеби, јеби мали док не завршиш у лонцу за супу. Крава Цвета муче, док поток хучи поред ограде. Јесте да киша пада али леп је данас Ивањдан, ту су ми деца, снајке, унуци...
Седи породица и пије кафу, Милоје увија дуван испуцалим прстима. Неко куца на врата. Баба Станија оде да види ко је. На прагу леже пироћани и траље. Пред вратима два полицајца. Траже Милоја. - Куку Милоје тражи те полиција уплашено рече Станија. Оде Милоје а они му рекоше да га је неко пријавио да вози нерегистрован трактор и да мора поћи са њима. Ђед Милоје свог Зетора није регистровао одавно јер нема пара а и воза га само по својој њиви, чак не мора ни да иде сеоским путем. Неко га је пријавио, одмах су му ребнули казну да плати или да иде у затвор. Продао је трактор али то није могло да подмири износ казне. Продао је краву Цвету и два вола. Остао је без радног алата и снаге. Њиве не може да оре, млека више нема да продаје, ни дрва да извуче јер волова нема више. Копа мотиком, риља ашовом. Малина слабе цене пропада. Кромпир нико не купује. Седи Милоје испод дуње, срче кафу и савија јефтин дуван. Руке му се тресу, време полако начиње ову кршну старину. Певац и даље наскаче на кокоши. Квочка води за собом пилиће. Печурке се суше у качари. Станија крпи панталоне и чарапе. Још један Ивањдан у селу. Син је дошао са женом, унуци нису хтели јер их смара село а и нема интернета. Син изгубио посао, снајка ради преко десет сати за цркавицу. Некад здраво домаћинство постало је руина једног прошлог Ивањдана. Једна казна на правди Бога започела је гашење огњишта. Свестан је Милоје да ће ово имање иструлити и да ће постати заборав. Једном су му отели њиве, сад како ствари стоје мораће да продаје да би синове помогао. Мутанти комунизма неће се смирити док се давна прошлост потпуно не искорени...
Ивањдан у селу заливен кишом са хуком набујалог потока протицао је чудно. У кафани у сред села урлају сељаци гледајући фудбалску утакмицу Русија - Хрватска. Јебу матер усташама, пене и проклињу. Пост је данас браћо Срби, Ивањдан је. Није пост у храни но у мислима и делима тихо рече један старији човек. Ај не сери Радоване, узми пиво и не једи говна! Одбруси му тракториста Рашо. Киша не престаје, вода на све стране, олуци чукарају истим ритмом. Село умире полако, можда је давно преминуло, можда је ово само сан и сећање. Можда на овом месту где је мега маркет почива историја неког Уроша и Милоја. Можда смо ипак успели да раскрстимо са прошлошћу? Упорно је ископавамо али никако да погодимо место. Слуђени и залуђени међусобним трвењима данас на Ивањдан Срби навијају на Русију и то ону којој су четре'с осме рекли НЕ! Свађају се Срби међусобно јер једни навијају на Хрвате, а једни на Русе. А у суштини то нису наше државе, нису наше репрезентације, то је само фудбал и ништа више, то је забава, споредна ствар...
Киша је престала... Милоје савија јефтини дуван, Урошев споменик редовно снајка Станија оплеви. Једног дана када видите зарасле споменике, знајте да се Станија уморила и да је отишла код свекра Уроша. Милоје више не шеће по авлији, није жив. Перда се накривила, на прагу никла трава, кров се урушио јер градљика га разбила па нико није заменио и влага полако нарушава огњиште. Њиве у врзини, штала се накривила, чесма пукла од мраза, дуња родила и мирише. Певац је давно поједен у супи, а она стаза од облутака не види се од троскота...
Раскрстили смо са прошлим данима тако што нас нема више... Пушку Урошеву су украли и продали за гајбу пива. Ордење иде од вашара до вашара. Икона поцрнела од буђи. Старији син умро од канцера, снајке и даље раде у некој фабрици каблова. Унуци отишли из Србије у Шведску. Отаџбина је једног Ивањдана раскрстила са онима коју су је бранили, волели... Хвала ти отаџбино и јебо ти пас матер!
Данас постимо, ред је а и празник је. Хвала Богу ето окуписмо се на данашњи празник рече ђед Милоје па се прекрсти старина пред иконом светог Јована. Унуци Вељко и Милан већ имају осамнаест година, стигли су са родитељима из Београда. Све време чвакићу по дисплеју телефона и промрмљају по коју са дедом Милојем.
Јутро је освануло уз петлове и хорове птица. Сеоска идила кроз завесу старог прозора. Ситна киша пада на стари Зетор трактор који још увек завршава посао. Из чесме капље вода као да се придружује кишном јутру. Бака Станија доноси слатко од шумских јагода унуцима који онако згрожено кажу- Јоој бако то ми не узимамо, ми идемо у теретану, имамо капсуле протеина. Није то слатко здраво. Бака са неверицом клима главом, ништа жени није јасно, од кад је слатко од јагода нездраво пита сама себе. Неће момци ни јаја на око, неће ни врућу проју, све је то некако за њих лоше. Отварају флаширану воду док се баба крсти. Зар поред студене чесмуше са изворишта удаљеног од огњишта четре'с метара није добро па се пије вода из продавнице. У великој соби на зиду икона и кандило, на левoј страни стара пушка из Првог светског рата и ордење прађеда Уроша. Историја на једном зиду, вера на другом а у соби одише сажет живот од некад па до данас. Интересантно је то да је покојни Урош прешао Албанију и вратио се у село. Изгледао је тог јутра као авет, кост и кожа. Брзо се опоравио и наставио живот на њиви са воловима. Преживео је он и други светски рат и бранио село од зулума. Можда би и поживео још да га нису комунисти на превару напили. Веле неки људи да су му кришом гасили шибице у ракију. Онако контузованог на превару претукли су га иза куће неког Радојице. Умро је на мукама последњи пут помиловавши тек рођеног сина Милоја. Уроша не би могли пребити другачије јер је био кршан човек и ако старији али јак је био ко црна земља. Убили су га јер није признавао Тита, није га интересовала политика. Држао се једне заклетве коју је дао краљу. То га је и сахранило. Опет ти неки стари људи кажу да ти који су га претукли поцркали су од болешчина а и деца наследници су им све рескућили. Ко зна колико је Урошу имања одузето од стране комуниста. Кажу докле је поглед досезао дотле је и Урошево имање било. Милоје његов син муку је мучио да купи њива како би наставио живо на селу. Шта ти је живот, мораш да купујеш своје јер су ти лопови одузели '' у име народа ''. Градили су комунисти будућност на туђој несрећи а вазда се знало у народу да је отето - проклето.
Неки дан неки ђолкоши пијани оборили споменик јунацима првог светског рата. Офарбали га и спрдали се на ратнику са пушком и великим брковима. Ено споменика лежи посран од птица, посран од деришта за чију се будућност борио бранећи отаџбину. Гледа Милоје и крсти. Било је то прекјуче. Пролазе му сцене када су комунисти долазили и полупали спомен плочу оцу Урошу само што је била слика са кокардом краљевине Југославије. Сећа се како су ишли по гробљу и длетом скидали све такве слике, а неке су и маљем полупали јер их мрзело да се бахћу. Сада се руше споменици из чисте обести. Историја се заборавља, све се заборавља и после накнадно учи модификована. Као кад су комунисти раскрстили са прошлошћу па кад им се распала Југа повамирили су је накарадно па је данас мутирала до имбецилности. Данас на Равној Гори седе четници из партизанских филмова. Масни, пјани ко чепови једу свињтину са ражња и глуматају часне равногорце који су бранили традицију, веру, отаџбину. Те мутиране патриоте из раскршћене прошлости имитирају патриЈоте пјани запишавајући по врзинама Равне Горе кости правих јунака. Комунизам је успео да се инфилтрира у све поре друштва. Пошто смо раскрстили са прошлошћу никако да је пронађемо и дођемо себи. Сваки пут се изнова гради нека погодна прошлост која ће нахушкати лаковерне на политичке интриге и ратове. Никако да схватимо ко смо и шта смо...
Киша и даље лије и испира стазу од речног камења које је Милоје данима ређао од капије до улазних врата куће. Бело, сиво, црвено обло камење уметнички сложено да се човек просто диви од лепоте. Стари џукац спава у кућици, сеоски доџ што би рекли. Цврцини кокодачу по авлији јурећи кишну глисту док певац користи ситуацију па наскаче на њих кад му се навре. Милоје га гледа па каже - јеби, јеби мали док не завршиш у лонцу за супу. Крава Цвета муче, док поток хучи поред ограде. Јесте да киша пада али леп је данас Ивањдан, ту су ми деца, снајке, унуци...
Седи породица и пије кафу, Милоје увија дуван испуцалим прстима. Неко куца на врата. Баба Станија оде да види ко је. На прагу леже пироћани и траље. Пред вратима два полицајца. Траже Милоја. - Куку Милоје тражи те полиција уплашено рече Станија. Оде Милоје а они му рекоше да га је неко пријавио да вози нерегистрован трактор и да мора поћи са њима. Ђед Милоје свог Зетора није регистровао одавно јер нема пара а и воза га само по својој њиви, чак не мора ни да иде сеоским путем. Неко га је пријавио, одмах су му ребнули казну да плати или да иде у затвор. Продао је трактор али то није могло да подмири износ казне. Продао је краву Цвету и два вола. Остао је без радног алата и снаге. Њиве не може да оре, млека више нема да продаје, ни дрва да извуче јер волова нема више. Копа мотиком, риља ашовом. Малина слабе цене пропада. Кромпир нико не купује. Седи Милоје испод дуње, срче кафу и савија јефтин дуван. Руке му се тресу, време полако начиње ову кршну старину. Певац и даље наскаче на кокоши. Квочка води за собом пилиће. Печурке се суше у качари. Станија крпи панталоне и чарапе. Још један Ивањдан у селу. Син је дошао са женом, унуци нису хтели јер их смара село а и нема интернета. Син изгубио посао, снајка ради преко десет сати за цркавицу. Некад здраво домаћинство постало је руина једног прошлог Ивањдана. Једна казна на правди Бога започела је гашење огњишта. Свестан је Милоје да ће ово имање иструлити и да ће постати заборав. Једном су му отели њиве, сад како ствари стоје мораће да продаје да би синове помогао. Мутанти комунизма неће се смирити док се давна прошлост потпуно не искорени...
Ивањдан у селу заливен кишом са хуком набујалог потока протицао је чудно. У кафани у сред села урлају сељаци гледајући фудбалску утакмицу Русија - Хрватска. Јебу матер усташама, пене и проклињу. Пост је данас браћо Срби, Ивањдан је. Није пост у храни но у мислима и делима тихо рече један старији човек. Ај не сери Радоване, узми пиво и не једи говна! Одбруси му тракториста Рашо. Киша не престаје, вода на све стране, олуци чукарају истим ритмом. Село умире полако, можда је давно преминуло, можда је ово само сан и сећање. Можда на овом месту где је мега маркет почива историја неког Уроша и Милоја. Можда смо ипак успели да раскрстимо са прошлошћу? Упорно је ископавамо али никако да погодимо место. Слуђени и залуђени међусобним трвењима данас на Ивањдан Срби навијају на Русију и то ону којој су четре'с осме рекли НЕ! Свађају се Срби међусобно јер једни навијају на Хрвате, а једни на Русе. А у суштини то нису наше државе, нису наше репрезентације, то је само фудбал и ништа више, то је забава, споредна ствар...
Киша је престала... Милоје савија јефтини дуван, Урошев споменик редовно снајка Станија оплеви. Једног дана када видите зарасле споменике, знајте да се Станија уморила и да је отишла код свекра Уроша. Милоје више не шеће по авлији, није жив. Перда се накривила, на прагу никла трава, кров се урушио јер градљика га разбила па нико није заменио и влага полако нарушава огњиште. Њиве у врзини, штала се накривила, чесма пукла од мраза, дуња родила и мирише. Певац је давно поједен у супи, а она стаза од облутака не види се од троскота...
Раскрстили смо са прошлим данима тако што нас нема више... Пушку Урошеву су украли и продали за гајбу пива. Ордење иде од вашара до вашара. Икона поцрнела од буђи. Старији син умро од канцера, снајке и даље раде у некој фабрици каблова. Унуци отишли из Србије у Шведску. Отаџбина је једног Ивањдана раскрстила са онима коју су је бранили, волели... Хвала ти отаџбино и јебо ти пас матер!
Коментари
Постави коментар