Сећања и констатације...

Не могу да будем равнодушан када људи зборе о ратовима, када подржавају да деца буду у униформама. Када људи заговарају дисциплине и корачнице. Не могу да прећутим такве појаве јер ми то не дозвољава савест.

Васпитан сам у мојој кући да волим и праштам, да будем поштен. Отац ми је на самрти рекао да вода све пере осим образа. Тај савет је мој стуб, ослонац и темељ христољубља. Био сам млад, зелен, таман сам почео да сазревам маштајући да имам лепу девојку, добар посао и дружење. Једног дана аветињски су закукале сирене опште опасности... Наједном си се нашао у касарни обучен у униформу. Седели смо у полумраку спаваонице у Ваљевској касарни. Ћутимо, гутамо страх, горчину која те дави у грлу...

Све је почело појавом лудака који су напрасно постали православци, четници по угледу на партизанске филмове. Мој деда Урош није био ни мастан, ни аветињски обучен а борио се за своју отаџбину. Ја не познајем четнике из филмова Вељка Булајића, ја их знам као угледне официре и часне борце. Ваљевска црква штанцовала је касете '' Нико нема што србин имаде ''. Те касете су се пуштале преко разгласа из аутомобила а пуштали су их радикали. Наједном освануле су мржње, куражи и курчења. После неколико дана чујеш погинуо један, други и трећи. Радикали и даље пуштају '' Ој војводо Синђелићу '' а на гробљима мајке кукају за мртвим синовима. Добро се сећам те ноћи у Ваљевској касарни 1992.г. Седим и проклињем радикале, Милошевића, Туђмана и све оне који су звецкали пушкама. Седимо голобради, неки нису ни осетили усне девојака. Ујутру нас постројавају... Долази неки лудак и каже нам да је рат почео. Сав усхићен каже да је сјајан осећај када газиш тенком а кости крцају. Два младића падају у несвест, ја се борим са собом да не задавим голим рукама официра...

Те године била је зима, мраз штипа за месо. У касарну улазе старији људи, почела је мобилизација. Сви смркнути или што би реко народ повранили у лицима. Попови их закрштавају, квасе босиљем. Тако су и фарисеји квасили Римљане да распну Христа. Неки лик долази и збори нам речи охрабрења у комунистичком жаргону. Трабуњао нам је о родољубљу, невешто причао о вери јер је до јуче био комуњара. Те вечери пустили су нас мало у варош Ваљева. Те вечери су нас пљувале жене, вређали са зграда уплашени људи. Ми смо били у униформама зло, симболика смрти... Нисмо имали снаге да им кажемо да смо натерани, да је нас болео курац за јебеним патриотизмом. Не чују нас уопште када им кажемо идите код радикала, нисмо ми тражили рат...

Рат се десио на све стране само што су добри људи заћутали. Гомила гована испливала је на површину. Дркоши су нам јели џигерице. Морао си да покупиш сваки јебени лист на трави који је пао. Ало! Терате нас у рат а овамо нас замлаћујете штаповима за лишће. Обука је била искрено да вам кажем свирање клинцу. Који ЈНА? То је била војска илузија и ништа више. Сећам се да су нас слали да стражаримо. Зима да се усереш! Идеш са аутоматском пушком али без метака на стражу. Чувамо тенковски парк. Неко краде нафту из тенка. Вичем СТОЈ! ПУЦАЋУ! А из мрака ладно човек каже: '' Не сери мали, знам да немаш муницију. Иди и седи негде и огреј се ''... Тада сам схватио зашто нам не дају муницију у пушке...

Ви који данас причате о некој војној дисциплини као да сте пали са Марса. Просечни србин уместо да машта о нормалном животу, он свира курцу по интернету о војним камповима, Путиновој омладини и радо се сећа Титових пионира. Да ли је нормално да већина нема посао, а они који раде, раде за 20 000 динара и уместо да негодују они једу говна о неком кампу где увлаче децу у русофилију и изопачени патриотизам. Па маму вам ненормалну и затуцану, борите се да књиге за школу буду доступне свој деци. Борите се да имате уређену државу. Људи моји, памтим добро почетак деведесетих. Ово што нам се сада дешава је потпуно исти сценарио. Молим Бога само да не пукне поново ратни сукоб. Молим Бога да ни један дечак као ја 1992.г. не доживи стрес.

Мислио сам да ћемо се претворити у нормално друштво. Преварио сам се. Како смо сиромашнији ми смо све глупљи и глупљи. Оне који јавно прозборе о правди ми исмејемо ко последње будале. Ми смо много рђав народ!

Какву сањаш Србију Иване питао ме је давно у сну свети Никола. Да, заиста сам га сањао. Био је то леп сан. Ниџо сија, блиста не као на иконама, него ведри неким сјајом а очи су му као два космоса. Сањам оче Србију где се чује граја деце, где се чује усклик навијача у спорту, где се чује осмех два заљубљена бића. Где попови веродостојно служе Богу а народ не зна ни ко је председник неке странке... Свети Ниџо само се насмеја и рече: '' Е мој синко''... Нестаде Ниџо у сну а ја се пробудих сав мокар од зноја...

У снове су ми често изненадно долазили у посету светитељи. Не ложим вас, не стварам сад неку драму текста ради. У војсци када сам био, у сну ми дође света Петка и покаже ми тенк и каже ово немој изабрати! Ја са тргнем и колико сам се препао звекнем главом о гвоздену шипку кревета и пробудим изнад друга. Ујутру су нам дали да бирамо или пешадија са специјалном наменом или тенкиста. Ја сам послушао свету Петку. Прошло је време а баш ти тенкови довучени су на отпад избушени, војници скувани. Да се лепа Петка не појави у сну данас не бих био међу живима. Можда сам ја то умислио или трипово како би то рекли клинци. У сваком случају добар трип спаси ми главу...

Бог ми је поклонио видике, шире кадрове и често ме скупо коштају. Али шта се ту може. Често сам несхваћен у својим писанијама. Спрдају ми се, исмејавају а знам да се само бране на такав начин од истине. Можете ви мене исмејавати до смрти али ја нећу престати да вам говорим истину и да вас волим. Да вас мрзим ја би се са вама сладио у лажима, шашољио би вас иза ушију да се препустите лицемерју. Но, ја вам лупам шамаре, вичем да не заспите док возите по животном путу. Мој посао није да повлађујем него да указујем! Не плашим се осуде људи уопште. Једино имам страх да довољно не вичем и да ће ми Шеф са небеса укинути слободне дане :)

И на крају веома поучан закључак:

Бурек је бурек само ако је са месом, све остало је пита!