Вештина борења...
Случајно сам налетео на плакат из сад већ давне 1994.г. Цртао сам шаблонима, лепио слике па после фотокопирао. Плакат Винг Чун Кунг Фу школе у Косјерићу освануо је по улицама деведесетих у прошлом веку. Школа која је имала преко стотину ученика ширила је вештину и усмеравала младе људе на моралне вредности...
Ми смо били тврда школа како су нас неки звали у то време јер нисам подучавао момке и девојке на свилен начин. Били су то веома напорни тренинзи са доста праксе и борбе. То је једини начин да постанеш мајстор, све остало је замајавање. Данас су клинци преоптерећени катама али слабо знају њене примене. Слично је то и у Кунг Фу системима. Не можеш бити мајстор борилачке вештине ако само лепо радиш кате или форме. Ниси мајстор ако си само вешт у Чи сау ( слепљене руке ). Вештине попут Каратеа или Винг Чуна су комплетни системи, а то мора и будући мајстор да буде...
Данас има свега у понуди а најмање стрпљивог и преданог учења. Нуде се разне инстант вештине које нуде холивудске импресије а најмање реалност. Клинце уче као да отимају пиштоље, аутоматске пушке и ножеве. Уче их како да брзо буду убијени или обогаљени... Бизнис је бизнис и он не гледа ни принципе, кодексе а ни квалитет. Добро то продај, добро манипулиши!
Творац Шотокан каратеа чувени Гичин Фунакоши био је против стварања спортског каратеа. Сматрао је да ће се ту изгубити суштина вештине. Мада данас на жалост пуно каратека не знају ни ко је Гичин Фунакоши. Доста људи мисли да је карате једна једина вештина. Карате има много стилова као што су: Шотокан, Кјокуншикаи, Уечи, Гођу, Шорин, Шито, Вадо и пуно још стилова. Легендарни мајстори су створили системе попут већ поменутог Гичина Фунакошија, ту су и: Масутатсу Ојама ( Кјокуншикаи карате ), Сокен Буши Мацумура ( Шорин рју), Кенва Мабуни ( Шито рју), Канбун Уечи ( Уечи рју) итд... Каратистима препоручујем да набаве '' Златна књига Каратеа '' сва три дела од врсног мајстора Ненада Симића који је на изузетан начин прикупио податке, историјске чињенице. Ваља познавати историју вештине. У свету Кунг Фуа на жалост влада благи хаос као и са Каратеом. Но, Кунг Фу се везује за Брус Лија. Кунг Фу тек има стилова на претек. Винг Чун, Богомољка, Ждрал, Чој Ли Фут, Хун Гар, Таи Чи, Па Куа Чанг и море других стилова. Кинески систем борења је преко Окинаве утицао на развој Каратеа. Но, није све у Кини и Јапану. Постоје сјајне вештине попут Бурманског или Тајландског бокса. Дакле, вештина има само треба наћи и праве учитеље, но, како кажу мајстори када је ученик спреман вештина га нађе...
Сагледавајући доба деведесетих и данашње време морам да признам да то више није она омладина од некада. Данас клинци долазе са виртуелним знањем гледајући на Јутјубу клипове и они мисле да нешто знају. Дођу ти на тренинг и филозофирају а нису ни пола сата ознојили гузицу. Они би ако то може некако да за седам дана постану мајстори. Сећам се пре неколико година дечак је дошао код мене да тренира али ми је наговестио да му је мајка рекла да може тренирати али да се не озноји... То је омладина модернијег доба са родитељима који су трчали, јурили, седели на ладном бетону, носили мајице и мрзли се да би изгледали модерно. Данас та генерација одгаја децу под стакленим звоном. Који је разлог таквим методама још увек не могу то да схватим.
Оно што сам приметио у пракси да из генерације у генерацију све је мање моторичких способности. Деведесет и треће године мени су клинци долазили са утегнутим мишићима и стеченом кондицијом јер су се играли, возали бицикле, трчали за лоптом. Данас деца проводе много времена у статици. Спорт је сведен да одеш у клуб али то није то. Физичке активности морају деци да буду неспутане ван оквира нечег под контролом тренера. Дакле, слободне активности попут фудбалице на улици, два камена су стативе и удри море. Сада су улице празне... Спортски терени су празни... Нигде надигравања, нигде оне граје па и препирке да ли је лопта ушла или није између имагинарних статива и непостојеће пречке...
Фали нам аматерски спорт. Када је он убијен нестао је и спортски дух...
Ако ме питате да ли бих мењао систем предавања вештине борења ( прилагодио ) рекао бих вам у старту НЕ! Вештину не треба деградирати, она мора бити онаква каква јесте. Ученик мора уложити труд да би је достигао и то је то... СВе остало је прављење пите од гована...
https://youtu.be/jBQo1NTXvEM
https://youtu.be/ntmyqZXMjaQ
https://youtu.be/ODTZXHH0Jks
Ми смо били тврда школа како су нас неки звали у то време јер нисам подучавао момке и девојке на свилен начин. Били су то веома напорни тренинзи са доста праксе и борбе. То је једини начин да постанеш мајстор, све остало је замајавање. Данас су клинци преоптерећени катама али слабо знају њене примене. Слично је то и у Кунг Фу системима. Не можеш бити мајстор борилачке вештине ако само лепо радиш кате или форме. Ниси мајстор ако си само вешт у Чи сау ( слепљене руке ). Вештине попут Каратеа или Винг Чуна су комплетни системи, а то мора и будући мајстор да буде...
Данас има свега у понуди а најмање стрпљивог и преданог учења. Нуде се разне инстант вештине које нуде холивудске импресије а најмање реалност. Клинце уче као да отимају пиштоље, аутоматске пушке и ножеве. Уче их како да брзо буду убијени или обогаљени... Бизнис је бизнис и он не гледа ни принципе, кодексе а ни квалитет. Добро то продај, добро манипулиши!
Творац Шотокан каратеа чувени Гичин Фунакоши био је против стварања спортског каратеа. Сматрао је да ће се ту изгубити суштина вештине. Мада данас на жалост пуно каратека не знају ни ко је Гичин Фунакоши. Доста људи мисли да је карате једна једина вештина. Карате има много стилова као што су: Шотокан, Кјокуншикаи, Уечи, Гођу, Шорин, Шито, Вадо и пуно још стилова. Легендарни мајстори су створили системе попут већ поменутог Гичина Фунакошија, ту су и: Масутатсу Ојама ( Кјокуншикаи карате ), Сокен Буши Мацумура ( Шорин рју), Кенва Мабуни ( Шито рју), Канбун Уечи ( Уечи рју) итд... Каратистима препоручујем да набаве '' Златна књига Каратеа '' сва три дела од врсног мајстора Ненада Симића који је на изузетан начин прикупио податке, историјске чињенице. Ваља познавати историју вештине. У свету Кунг Фуа на жалост влада благи хаос као и са Каратеом. Но, Кунг Фу се везује за Брус Лија. Кунг Фу тек има стилова на претек. Винг Чун, Богомољка, Ждрал, Чој Ли Фут, Хун Гар, Таи Чи, Па Куа Чанг и море других стилова. Кинески систем борења је преко Окинаве утицао на развој Каратеа. Но, није све у Кини и Јапану. Постоје сјајне вештине попут Бурманског или Тајландског бокса. Дакле, вештина има само треба наћи и праве учитеље, но, како кажу мајстори када је ученик спреман вештина га нађе...
Сагледавајући доба деведесетих и данашње време морам да признам да то више није она омладина од некада. Данас клинци долазе са виртуелним знањем гледајући на Јутјубу клипове и они мисле да нешто знају. Дођу ти на тренинг и филозофирају а нису ни пола сата ознојили гузицу. Они би ако то може некако да за седам дана постану мајстори. Сећам се пре неколико година дечак је дошао код мене да тренира али ми је наговестио да му је мајка рекла да може тренирати али да се не озноји... То је омладина модернијег доба са родитељима који су трчали, јурили, седели на ладном бетону, носили мајице и мрзли се да би изгледали модерно. Данас та генерација одгаја децу под стакленим звоном. Који је разлог таквим методама још увек не могу то да схватим.
Оно што сам приметио у пракси да из генерације у генерацију све је мање моторичких способности. Деведесет и треће године мени су клинци долазили са утегнутим мишићима и стеченом кондицијом јер су се играли, возали бицикле, трчали за лоптом. Данас деца проводе много времена у статици. Спорт је сведен да одеш у клуб али то није то. Физичке активности морају деци да буду неспутане ван оквира нечег под контролом тренера. Дакле, слободне активности попут фудбалице на улици, два камена су стативе и удри море. Сада су улице празне... Спортски терени су празни... Нигде надигравања, нигде оне граје па и препирке да ли је лопта ушла или није између имагинарних статива и непостојеће пречке...
Фали нам аматерски спорт. Када је он убијен нестао је и спортски дух...
Ако ме питате да ли бих мењао систем предавања вештине борења ( прилагодио ) рекао бих вам у старту НЕ! Вештину не треба деградирати, она мора бити онаква каква јесте. Ученик мора уложити труд да би је достигао и то је то... СВе остало је прављење пите од гована...
https://youtu.be/jBQo1NTXvEM
https://youtu.be/ntmyqZXMjaQ
https://youtu.be/ODTZXHH0Jks
Коментари
Постави коментар