Раскош и сјај беде...

Раскош и сјај једне беде... Звучи чудно зар не? Имамо са једне стране енормно богате а са друге енормно сиромашне. Средња класа је давно изумрла...

Пођимо од цркве. Раскош и сјај једне беде огледа се по томе да видиш богате пастире и сиромашно стадо. Поп себи приушти све што већина стада може да сања. А како? Рођење, смрт, славе, освештанија, све је то наплативо. Онда су од икона направили бизнис па Мајка Божија нађе се у џепу као привезак за кључеве, па се клати на ретровизорима аутомобила, па је као наруквица за око руке, па имате још сто неких варијанти. То је бизнис на основу Мајке Божије. Не само то, него су све што се може уновчили и претворили у бизнис и трговину.

-Написано је: '' Дом мој - дом молитве нека се зове''; а ви начинисте од њега пећину разбојничку. ( Јеванђеље по Матеју )...

Ако имамо цркву као такву и која даје снежну поруку да је вера заправо профитабилна работа, како очекивати да верски народ буде скорман, духован, покајнички када им пастири не дају такав пример. Раскош и сјај једне беде види се одавно у цркви. Нису сви такви али од ових не видимо оне праве...

Раскош и сјај беде у Србији почива у томе што црква не ради оно што треба да ради. Исто то можемо рећи и за просвету. Ако немамо учитеље онда нећемо моћи ни да стварамо нове. Када нема учитеља - пастира онда не можемо очекивати да деца одрастају у моралним вредностима у духу вере, културе и свега оног што је вредно. Онда се дешавају померања граница у свему. Онда је сасвим нормално да се у држави појави криминал, наркоманија, корупција итд. Са друге стране неки би хтели строгу дисциплину да уведу. Тај корбач систем не може да помогне. Ствар је једноставна. Мора се створити деци норално окружење да оно стекне навику моралних вредности. Можеш га шибати по дупету до миле воље али оно ако не одраста у нормалном окружењу не може ни порасти у великог човека.

Породица је некада била стуб васпитања. Породица је изридила велике умове, добре вође. Данас је породица пасивна. Деци се тутуну технолошке играчке. Тутну се у клубове. Телевизије уче децу и намећу трендове. Деца не знају да се играју. Гледао сам својим очима како се гађају камењем као да је то лопта. Бију животиње моткама. Некада смо брали јабуке да поједемо сада клинци беру и гађају се. Јер зашто би јео јабуку поред силних слаткиша у продавници. Нико му није објаснио колико је јабука здравија.

Раскош и сјај једне беде у Србији почиње од корена а то је породица. Ту је и црква. Али из године у годину ми више не личимо на уређено друштво. Рашају се кабадахије, деца су усамљена поред својих родитеља. Нико нема више разумевања, нико никог не слуша. Отуђени смо једни од других.

Просвети су везане руке новим правилима која су донета од оних који нису васпитани у духу моралних вредности. Црква ствара свештенике који више личе на рутинске шалтер раднике. Спорт је постао бизнис, аматерски је уништен. Породица је преоптерећена проблемима. Мале плате, лако губљење радних места, скупа храна, скупи уџбеници, све је заправо скупо а приходи мали. Родитељи се сатиру од посла за малу суму новца. И наравно да ће то све да се одрази на децу и на цео систем. Некада су породице стварале великане, данас производимо битанге и барабе... Нема ко да им од малих ногу утуви у главу шта је морал, савест, поштење.

Раскош и сјај беде у Србији данас је на врхунцу славе...

Нека нам је Бог у помоћ...