Ништа ме не питај...

Ти си да ти кажем у почетку приче моја чежња да ти будем ујак који ће да те чува све време, можда је то што нисам... Ма ти си моје неко имагинарно дете које би сваки мушкарац пожелео да има као статус поноса...

Но... Ја те знам и пре него што си ушла у пелене... Питаћеш се како... Али не могу ти објаснити, једноставно Бог ми је дао дар да осетим и видим неке мале тренутке које други не могу и ни да наслуте... Свирaо сам гитару на неком рођендану, мама ти је пришла а ја сам јој рекао онако из ведра неба да ћеш се баш ти родити. Временом се то и показало... Од тада па до сада не знам како али верујем да је добри Бог тако уредио, вазда сам ти ту ако ти затребам...

Било си прћасто, сво у неком фазону шљокица. Играли смо се а ти си себе звала Софи. Ти си била дете и сасвим је нормaлно да се тако и понашаш. Али ја... Еј! Ја сам подетињио са тобом те вечери да су сви гледали како је то кад матори јарац подетињи... Не знам зашто те толико волим. Нећу ни да питам себе. Нећу бре ни Бога да питам а знам је да умешао прсте. Ако бих питао онда би сумњао а ја тебе много волим па нећу ни да питам и ако могу. Е!

Расло си мамином љубављу, њени си понос... Нема шта ту да ти описујем. Али што си мени прирасло е то је нека небеска прича. Ја сам заправо нико и ништа али сам ту увек када ти осетиш неку тугу, страх... Не знам како то успевам, вероватно је шеф небески ту умешао прсте. Ово ти пишем да знаш да у животу Бог постави неке људе да те воле без икаквих услова. Једноставно су ту јер тако то функционише универзум. Сваки човек на планети има једну особу која је ту. То су можда и анђели. Е! Нисам ја анђео, ја сам само тип неки са сплетом околности.

Немам ти ја појма што ово пишем. Нико неће имати појма коме пишем али ја морам да напишем. Мислиш да се ја ту питам нешто? Ма какви...

Одавно се борим против овог писанија, али уморан сам... Сила је навалила. Ко зна зашто је ово добро...

Ти си успела од мале Софи да створиш узвишен живот да чак и мене споредног у твом животу учиниш поносног. И проклето знам да ћеш бити тај анђео на земљи којег чувамо фанатично од таме... И знам да ће ове речи бити чудне. И мени су веруј ми... Али ти то просто заслужујеш а и ја заслужујем да их пустим теби јер дуго сам их држао у кавезу.

Не бој се никада када наврати искушење, када сврате туге, када се увале тишине. Довољно је да се осећаш тужно а да ја осетим и измислим разлог да те чујем само да би покарабасио планове те досадне туге...

Остављам ти речи ове сада... Ја немам појма како ћеш ти реаговати. Веруј ми, и ја сам шокиран, али кад небески Шеф тражи шта ја ту могу? :)

Сачувај у себи Софи, очигледно да док је чуваш бићеш савршена особа...

Ето... :)