Има ли човека?

Што је небо плачно над Србијом земљом, што  ветар не фијуче кроз липове гране него јауче? Зашто икона на зиду плаче?

Свети Сава очајава, владика Николај само ћути и уздише...

Отеше ми из уста патриотизам издајници, ено га са њим машу на сваком сокаку Србије. Оковаше ме разбојници  и лопови. Обесписменише ме незналице, лудаком ме прогласише луди, лажовом ме окитише лажови... Заменише срби светло мраком, крст петокраком... Нигде вере, нигде покајања, нигде праштања...



Поделише нам цркву на ове и оне и то они који вере немају. Учитеље прогнаше на маргине а добре ђаке у понављаче. Јебиветри дођоше до положаја, сецикесе до институција. Богате се на туђој муци а мученицима дају таман толико да не умру од глади. Партијске каћиперке куропецају се на свечаним отварањима нових контејнера, клозета и спортских терена.

Плаше ме ратом, плаше ме глађу, плаше ме букагијама, плаше ме смрћу, плаше ме непрестано само да поклекнем и придружим се тамном вилајету.

Касно је да ми отимате књиге, одавно су у мојој глави. Касно је да ми одузимате цркве одавно су у мени. Касно је да ме плашите глађу, одавно сам глад превазишао, касно је да ми одузимате посао, одавно сте ми га одузели. Касно је да ме проглашавате незналицом, одавно сам стекао знање које ви никада нећете. Касно је и да ми смрћу претите, одавно сам је прихватио као спасење. Ви би некако душу да ми отмете али то тако не иде...

Ућутали се потомци Саве, занемели ђаци великих учитеља, склонили се хероји, сакрили се мудраци. Невидљиве катакомбе крију последње вредности од прогона, од хушкача, издајица, друкача...

Заједљиви погледи на усправан корак, отровне речи на реченице правде. Сртворила се нека критична маса тута и мута па таласа. Прдеж и подригивање им је бонтон за трпезом. Простаклук им је манир. Дрчни и курчевити туђом руком бију сваког ко им није по вољи.

У шта се то претворила Србија браћо и сестре, другови и другарице, паметни и глупи, храбри и кукавице... У хук срама... У пљувачину, подметачину, спрдачину, јебачину, дркачину, друкачину...

Гомила бескичмењака  данас би и Христа каменовала тврдећи преко таблоида да је спољашни непријатељ који угрожава њихово божанство.

Не плачите сад ни за Косовом и Метохијом, плачите за Србијом. Народ чини државу а народа има ли? Има ли човека у Србији? Има ли учитеља у Србији? Има ли војника у Србији? Има ли хероја у Србији. Има ли ишта више вредно у Србији? Има ли храбрости? Има ли вере? Има ли поштених? Ако има а где су? Ако један устане а где су остали? Зато и питам има ли човека у Србији, народа има али то је нека руља безглава што седи на грани и сече је под гузицом својом.

Има ли човека народе мој у Србији???

Ако има јавите ми...