По - беда!!!

Господо, госпође, момци и девојке... Да! Наше одбојкашице су победиле. Респект од мене. Али дивна децо на спортском терену раздвојеном мрежом. Хвала вам! Али ја се не радујем као сви остали. Сваки пут када се у Србији кличе победи спортиста на светској сцени ми сматрамо нашом победом. Али... То проклето није тачно...

Са муком тренирате, дођете до тог финала и победите не због мене, Јанка, Марка и осталих. Вас носи тај мотив репрезентације али ипак је то ваш труд и вештина. А ми у Србији кличемо. Има један баксуз, говно од човека што не кличе а радује се вашим успесима. Радује се јер је спортиста али не кличе јер нема смила клицати у држави која умире... Драга децо срчана. Спорт престаје да има смисао када му навијачи из дана у дан умиру од глади, болести и неправде. Ви јесте победиле и то је понос. Али ја као човек који из дана у дан гледам људе који од муке више не брљају по контејнерима ноћу него по сред бела дана тражећи храну, не могу да кличем успеху спорта. Знате, спорт је забава и разонода и успех све док има смисао друштвеног уређења. Ми Срби ћемо вам клицати и подерани, и болесни, убијени и гладни. То смо сада ми! Само кличемо тамо где нас неће ништа коштати. Такви смо... Лицемерни одавно и лажови смо да се не лажемо...

Победа у пикању лопте док се нечија деца боре за живот а њихови родитељи мољакају на милост и немилост милосрђа СМС порука је за мене наш највећи пораз којег не може победити ни она лопта Ђоковића, ватреполиста ни вас одбојкашица, ни клицања народа којег то ама баш ништа не кошта. Ја лично знам шта је труд спортисте и која су то одрицања. Али исто знам шта је то немати, шта је то имати. Спорт је нешто када људи не брину да ли ће прехранити децу, да ли ће имати праведни суд ако га неко оклевета, да ли ће бити плаћен за оно што је радио, да ли ће бити човек у двадесет и првом веку. Човек то људско биће не може клицати спорту, тој рекреацији - забави а да живи као сад у Србији. Није то нормално!

Ако вам мрачим својим текстовима животе, слободно престаните да ме читате. Ако су вам ова указивања мрачна ја више немам шта да вам кажем. Ја ћу и даље причати јер то ми је дато. Ко чује чуће, ко неће вазда ћу бити ђавл. Светло није онакво какво ви замишљате, оно није украс, оно је пут без компромиса. Не, ја нисам безгрешан, чак нисам ни бирао пут. Просто то је тако и немам намеру да вам се правдам јер ко сте ви и ко сам ја? Нико и ништа драги моји и драге моје. Али ајмо да кличемо ајмо да вриштимо... Слободно... Ја не могу јер ме боли призор скрханог човека који у контејнеру гледа има ли шта јестиво. Долази вам време брљања по ђубришту хтели то ви или не... Живи били па видели... Јееее живела Србија и победа у пикању лопте...