Звиждук једног јутра...

Носите ову пјесму задњи пут у једну улицу крај ријеке, заувек забрањену само за моје кораке... Дугмићи се чују негде у даљини док корачам низ улицу која није крај реке... На бандери залепљена умрлица, нема више мог комшије чика Раћа. Сретали смо се успутно и попричали о свему. Све је мање тих успутних милих људи, све ће бити мање срдачних разговора...

Замишљен ходим не примећујући људе... Далек у мислима, разгледам неке призоре које нико не види. Повремено препричам ту и тамо слепима када сиђем са високе горе видике. Док силазим низ запуштене шљивике и оронуле тарабе поздравља ме паук са распете мреже. Покупим по коју опалу јабуку што мирише опојно са хиљаду окрепљујућих укуса. Над главом откуцава стари сат којег упорно навијам свако вече. Прати ме подсећајући да свако има своје време постојања.

Ветар листа странице Новог завета и шапуће речи беседе разносећи их далеко до свих ушију па ко чује чује... На пању сеница кљуном туче у зрно кукуруза док се креје отимају око палог ораха. У руци борјаница броји кајања. Лишће са храста пада по мени а под корацима шушти као да газим по чипсу...

Долази новембар месец када околина постаје монотона чекајући зимски јорган да је прекрије у бело. Ноћ брже долази појачавајући нестрпљење за зором. Кратак дан за шетње, дуга ноћ за обрачуне сопствених мисли које као немирна дечурлија скачу на све стране...

Људи су тихи, људи су се препустили колотечини. Рутински поздрави, рутински осмеси са пар питања како си, како живиш. Да ли сте приметили да нико не сачека одговор, да су питања постала као добар дан, као здраво, као довиђења. Једно јутро сам ишао у варош и звиждукао неку песмицу. Човек се окренуо сав изненађен. - Извините што овако непристојно загледам у вас, али ја не памтим да сам видео човека како звиждуће. Како сте ме само обрадовали и подсетили на нека срећна времена...

Тако мало фали да се упалимо и разменимо позитиву. Почео сам редовно да звиждућем па ко чује, чује...