Лајковерни живот...
Сећате ли се оне старе дечје песмице '' Тата купи ми ауто '' где стихови кажу:
'' Тата купи ми ауто, бицикл и ромобил. Купи ми меду и зеку, колица југовинил ''... То нам је било симпатично а сада изгледа невино. Но, што би бенд Булдожер рекао у песми '' Ново, ново, ново врјеме старо срање ''. Данас би песма ишла другачије:
'' Тата купи ми ајфон најновији модел. Продај њиву и шљиву за 200 грама пластике и ако шта остане и модерне патике.''
Деца су данас жртве маркетинга који је створен захваљујући лајковима на фејсбуку. Друштвене мреже помно прате све оно што кликћемо и на основу тога стварају маркетиншке стратегије па се рецимо мени који сам кликнуо на сатове непрестано појављују рекламе сатова. Није битно где сте кликнули, на фејсбуку се обавезно појаве баш рекламе за оно што сте јурцали по интернету. То је први доказ да више не постоји интима на интернету. Све алгоритам прати и преусмерава за тржиште. Но, ни маторци нису ништа бољи од дечурлије јер маторци су од скора открили чари друштвених мрежа па се понашају горе од деце.
Инстаграм је заправо лични ријалити за малог човека. Беспоштедно селфовање самог себе и завист од лајкова. Виртуелна стварност на фотки је када видиш срећу, лепо оделце а сурова стварност је ван кадра, тамо је све другачије. Жена са селфи штапом гледа себе у екран мобилног и бира угао где изгледа најмлађе, плус филтер који испегла кожу. Пљас! Ето фотке на инстаграму. Ја сам срећна, привлачна за тамо неког виртуелног посматрача. Када се селфи штап спусти на астал, треба покупити веш, назути пироћане, навући неке свакодневне изанђале дроње. Лајкови долазе на малом екрану али у стварности остају иста незадовољства и присутна самоћа.
Ништа није боље ни на фејсбуку, чак је и горе. Вешто усликане среће, породичне идиле. Транспарентни одмори на мору, рођење бебе, удавања, женидбе, пунолетства, свињокољи, крсне славе итд. Тај мини ријалити чини учеснике звездама али кратког даха. Интернет је хладан и траје док има лајкова или коментара испод фотки. А после тога као да ништа није ни било. Лични животи су постали присутни свима нама. Некада смо се окупљали породично да прелистамо фотоалбуме уз кафу. Једни другима смо у очи говорили осећања. Живели смо здрав друштвени живот. Сада је довољно да кликнеш мишем и објавиш на инстаграму или фејсбуку. Али кафу пијеш сам...
Троје деце седе на клупи. Све троје имају по мобилни. Они ћуте и засебно гледају преко телефона инстаграм, фејс итд. Шаљу поруке а седе тик једно уз друго. Може да пролети и НЛО изнад њихових глава они то неће приметити а и каква је сврха то видети у том тренутку а не можеш чак ни да лајкујеш. Полако се стварају нови идоли виртуелног света. Јутјубери су ликови који седе за компјутером и причају о нечему, поручују нешто. Има и квалитетних јутјубера али то је мали број. Већина је неписмена, неотесана и они коло воде по броју гледања. Постају интернет звезде и идоли клинцима. Чак праве и јавне наступе и наплаћују улазнице. То је нешто што се дешава и томе нема краја. Ствара се оно што смо одавно наслућивали. Можда су нам Атомци то најбоље прорекли још далеке 1978.г. '' Они што долазе за нама слушат' ће само цвркут пластичних птица. Имат ће у осмјех, у осмјех намештена лица. Они што долазе за нама, имат ће стерилизиране осјећаје без клица ''.
Зашто се онда чудимо да је на сајму књига најпопуларнија била нека победница ријалитија '' Задруга ''? Помама за њеном књигом је заправо утицај медија. Некада су клинке вриштале за рок звездама на концертима, сада вриште на наступима јутјубер звезда. Све се полако мења осим камења...
У виртуелном животу све је супер, ви управљате објавама и кадровима. Ако хоћете да будете паметни изгуглате потребне информације и објавите. На улици је то незгодно, нема гугла само оно што у глави имате. Фотографије су све идеалне јер објектив усмерен тамо где ви мислите да је лепо. Па рецимо снајка са селфи штапом сва екстра, сија од среће. Но, у оквирима фотографије све је идеално, ма чист гламур. А изван оквира виде се кокоши како кљуцају у авлији, блатњаве траље на ногама и разјебани југић под шљивом. Наравно, наводим баналан пример.
Оно што сам приметио је да се масовно користе филтери на камерама који пеглају лица. Не схватам људе који се стиде бора на лицу. Не можемо вечно бити млади али лепота сазрева и прелази у други облик. Зашто лажемо сами себе објављујући фотке које крију стварни изглед? Најгоре је то што већина има лоше телефоне па ти филтери их претворе у изанђале воштане фигуре. Оно што сам стекао као фотограф је да препознам по очима стварна осећања људи. Све се може сакрити осим очију, оне су једине које не могу симулирати нешто што није тако. Очи су прозори душе. И пуно пута видим веште глуме срећних људи али по очима видим незадовољства од који се бежи у виртуелну стварност.
Селфији у клоњама су више комедија него уметнички израз. Али не смемо подценити ни еротске селфије за огледалом. Може да се виде гузице, сисе, ма макро Плејбој.
Долази време када ћемо се борити за стварни друштвени живот. Када ћемо оснивати клубове оних који воле да се друже реално. Зваће нас ретро другарима. Седећемо за столом, сушаћемо музику, можда ће и гитара бити па сви запевамо. Куцкаћемо се чашама и слушати тај звук судара стакла својим ушима. Причаћемо да је данашњи клуб некад био сасвим распорстрањен и звао би се кафана. Док то време не дође сада ћемо једноставно послати преко поруке сличицу два пива са пеном како се куцкају...
Лајк, лајк, лајк... Јебо те лајк у дупе!
Лаковерни живот се претворио у лајКоверни...
'' Тата купи ми ауто, бицикл и ромобил. Купи ми меду и зеку, колица југовинил ''... То нам је било симпатично а сада изгледа невино. Но, што би бенд Булдожер рекао у песми '' Ново, ново, ново врјеме старо срање ''. Данас би песма ишла другачије:
'' Тата купи ми ајфон најновији модел. Продај њиву и шљиву за 200 грама пластике и ако шта остане и модерне патике.''
Деца су данас жртве маркетинга који је створен захваљујући лајковима на фејсбуку. Друштвене мреже помно прате све оно што кликћемо и на основу тога стварају маркетиншке стратегије па се рецимо мени који сам кликнуо на сатове непрестано појављују рекламе сатова. Није битно где сте кликнули, на фејсбуку се обавезно појаве баш рекламе за оно што сте јурцали по интернету. То је први доказ да више не постоји интима на интернету. Све алгоритам прати и преусмерава за тржиште. Но, ни маторци нису ништа бољи од дечурлије јер маторци су од скора открили чари друштвених мрежа па се понашају горе од деце.
Инстаграм је заправо лични ријалити за малог човека. Беспоштедно селфовање самог себе и завист од лајкова. Виртуелна стварност на фотки је када видиш срећу, лепо оделце а сурова стварност је ван кадра, тамо је све другачије. Жена са селфи штапом гледа себе у екран мобилног и бира угао где изгледа најмлађе, плус филтер који испегла кожу. Пљас! Ето фотке на инстаграму. Ја сам срећна, привлачна за тамо неког виртуелног посматрача. Када се селфи штап спусти на астал, треба покупити веш, назути пироћане, навући неке свакодневне изанђале дроње. Лајкови долазе на малом екрану али у стварности остају иста незадовољства и присутна самоћа.
Ништа није боље ни на фејсбуку, чак је и горе. Вешто усликане среће, породичне идиле. Транспарентни одмори на мору, рођење бебе, удавања, женидбе, пунолетства, свињокољи, крсне славе итд. Тај мини ријалити чини учеснике звездама али кратког даха. Интернет је хладан и траје док има лајкова или коментара испод фотки. А после тога као да ништа није ни било. Лични животи су постали присутни свима нама. Некада смо се окупљали породично да прелистамо фотоалбуме уз кафу. Једни другима смо у очи говорили осећања. Живели смо здрав друштвени живот. Сада је довољно да кликнеш мишем и објавиш на инстаграму или фејсбуку. Али кафу пијеш сам...
Троје деце седе на клупи. Све троје имају по мобилни. Они ћуте и засебно гледају преко телефона инстаграм, фејс итд. Шаљу поруке а седе тик једно уз друго. Може да пролети и НЛО изнад њихових глава они то неће приметити а и каква је сврха то видети у том тренутку а не можеш чак ни да лајкујеш. Полако се стварају нови идоли виртуелног света. Јутјубери су ликови који седе за компјутером и причају о нечему, поручују нешто. Има и квалитетних јутјубера али то је мали број. Већина је неписмена, неотесана и они коло воде по броју гледања. Постају интернет звезде и идоли клинцима. Чак праве и јавне наступе и наплаћују улазнице. То је нешто што се дешава и томе нема краја. Ствара се оно што смо одавно наслућивали. Можда су нам Атомци то најбоље прорекли још далеке 1978.г. '' Они што долазе за нама слушат' ће само цвркут пластичних птица. Имат ће у осмјех, у осмјех намештена лица. Они што долазе за нама, имат ће стерилизиране осјећаје без клица ''.
Зашто се онда чудимо да је на сајму књига најпопуларнија била нека победница ријалитија '' Задруга ''? Помама за њеном књигом је заправо утицај медија. Некада су клинке вриштале за рок звездама на концертима, сада вриште на наступима јутјубер звезда. Све се полако мења осим камења...
У виртуелном животу све је супер, ви управљате објавама и кадровима. Ако хоћете да будете паметни изгуглате потребне информације и објавите. На улици је то незгодно, нема гугла само оно што у глави имате. Фотографије су све идеалне јер објектив усмерен тамо где ви мислите да је лепо. Па рецимо снајка са селфи штапом сва екстра, сија од среће. Но, у оквирима фотографије све је идеално, ма чист гламур. А изван оквира виде се кокоши како кљуцају у авлији, блатњаве траље на ногама и разјебани југић под шљивом. Наравно, наводим баналан пример.
Оно што сам приметио је да се масовно користе филтери на камерама који пеглају лица. Не схватам људе који се стиде бора на лицу. Не можемо вечно бити млади али лепота сазрева и прелази у други облик. Зашто лажемо сами себе објављујући фотке које крију стварни изглед? Најгоре је то што већина има лоше телефоне па ти филтери их претворе у изанђале воштане фигуре. Оно што сам стекао као фотограф је да препознам по очима стварна осећања људи. Све се може сакрити осим очију, оне су једине које не могу симулирати нешто што није тако. Очи су прозори душе. И пуно пута видим веште глуме срећних људи али по очима видим незадовољства од који се бежи у виртуелну стварност.
Селфији у клоњама су више комедија него уметнички израз. Али не смемо подценити ни еротске селфије за огледалом. Може да се виде гузице, сисе, ма макро Плејбој.
Долази време када ћемо се борити за стварни друштвени живот. Када ћемо оснивати клубове оних који воле да се друже реално. Зваће нас ретро другарима. Седећемо за столом, сушаћемо музику, можда ће и гитара бити па сви запевамо. Куцкаћемо се чашама и слушати тај звук судара стакла својим ушима. Причаћемо да је данашњи клуб некад био сасвим распорстрањен и звао би се кафана. Док то време не дође сада ћемо једноставно послати преко поруке сличицу два пива са пеном како се куцкају...
Лајк, лајк, лајк... Јебо те лајк у дупе!
Лаковерни живот се претворио у лајКоверни...
 |
| Срдић... |