10 кг нето..
Живот у Србији је сведен на игнорисање стварности. Бежанија од свега и склањање пред сваким који има додира са властима. Не знам шта се десило са многим људима који су деведесетих јуришали на кордоне Милошевићеве полиције. Данас се људи склањају од најситнијих полтрона власти и тако дају кураж да свака битанга може да се курчи...
Пиче весеља, свадбе цветају, осамнаести рођендани уз мега - гега - турбо лумпераје. Да се види како се има. А са друге стране мук и тишина. Још једна породица одлази за Београд напуштајући Косјерић. А Косјерић чудесни градић на Скрапежу упорно игнорише чињеницу да умире. Прослављамо јубилеје, певамо, скачемо у трупац као да смо негде тамо у Швајцарској. Када идем у варош а то чиним све ређе и ређе, не могу да не приметим ту неку тишину која надвладава ово мало буке од ово мало људи. На Враче био је вашар где си могао да видиш више тезгароша него купаца. Две баке на мосту продају вунене чарапе док један деда погрбљено са штапом пролази и пита колико кошта пар чарапа. - Ууууу многоооо... Тај деда који нема ни за чарапе упорно гласа Вучића и убеђен је да и даље спашава Србију од фашиста, страних плаћеника и тајкуна. Тај деда нема појма да је гласао за људе који овде џаболебаре по државним установама. Али он то не види на Пинку, Информеру, РТС-у итд. У његовој глави су усађене завере из медијске кухиње...
Један мој познаник тврди да су нам Руси дали опасно оружије и да нам нико ништа не сме. Тај познаник ради за двеста еврића. Једва саставља крај са крајем али је убеђен да су брађа Руси донели чудесно оружије које ће једним притиском на дугме да дезинтегрише све непријатеље. Веровао је он и деведесетих да су нам Руси дали ракетни систем и да ћемо сјебати све Томахавке, али демантовала га је стварност када су те ракете од милион долара пролетале изнад Косјерића. И поново верује у бајке... Он гласа Шешеља или неког другог из ината свима нама и онима који нису са нама...
Ух ала нам је загашена варош! Морамо нешто предузети. Тако поједини веле мени успутно. Сада је касно господо драга. Када сам вам говорио да ће ЕПК уништити будућност неком нормалном еколошком покрету нисте ми веровали. Зимски период у нашој вароши је загушљив. Котлови пукћу, шпорети брекћу! Дим из наших кућа увече обично се зароби дебелом маглом. Заиста се тешко дише. Али ми као народ смо полетели за шарлатанима који су искористили прилике за себе. Ми ћемо сада да причамо о загађености, али кад дође топлије време, када се буде мање ложило, свако ће прећи на друге теме. Отпад ће и даље да лежи у врзинама, шумама и рекама... Зими се ложи и то је неминовност, али контејнери који целу ноћ диме е то није нормално. Није нормално пуно тога али о томе се ћути. Сада је атрактивно погледати у апликацију која извештава цифрама загађеност околине и чудити се... Сви смо ми загађивачи. Електрична енергија да би се добила запитајте се колико кошта природу. Пелет да би се добио распитајте се колико кошта природу. Зависни смо од технологије, немарни смо према природи и плашимо се иновација које већна света прихвата и решава проблеме. Ми од тога правимо завере, страхове и сто чуда још... Купиш котао на пелет, ћушнеш утикач у струју и преко мобилног упалиш грејање. Толико смо постали бахати да ће нам све то искијати на нос. А долазе времена када ће бити веома глупо имати грејно тело које зависи од електричне енергије и једне врсте горива. Смедеревац ће бити господар грејања а и бубњара пећ... :)
Наша свакодневница сведена је на слегање раменима и прихватање свега. Зато смо и потонули јер немамо бунт у себи. Може неко да падне на сред тротоара тек неки десети пролазник ће му прићи.Све мање виђам комшијска дружења уз кафу. Све мање виђам та ситна задовољства у народу. Све више виђам отуђеност, себичлук, равнодушност према свему а то је најопаснија болест једног друштва.
И тако...
Пиче весеља, свадбе цветају, осамнаести рођендани уз мега - гега - турбо лумпераје. Да се види како се има. А са друге стране мук и тишина. Још једна породица одлази за Београд напуштајући Косјерић. А Косјерић чудесни градић на Скрапежу упорно игнорише чињеницу да умире. Прослављамо јубилеје, певамо, скачемо у трупац као да смо негде тамо у Швајцарској. Када идем у варош а то чиним све ређе и ређе, не могу да не приметим ту неку тишину која надвладава ово мало буке од ово мало људи. На Враче био је вашар где си могао да видиш више тезгароша него купаца. Две баке на мосту продају вунене чарапе док један деда погрбљено са штапом пролази и пита колико кошта пар чарапа. - Ууууу многоооо... Тај деда који нема ни за чарапе упорно гласа Вучића и убеђен је да и даље спашава Србију од фашиста, страних плаћеника и тајкуна. Тај деда нема појма да је гласао за људе који овде џаболебаре по државним установама. Али он то не види на Пинку, Информеру, РТС-у итд. У његовој глави су усађене завере из медијске кухиње...
Један мој познаник тврди да су нам Руси дали опасно оружије и да нам нико ништа не сме. Тај познаник ради за двеста еврића. Једва саставља крај са крајем али је убеђен да су брађа Руси донели чудесно оружије које ће једним притиском на дугме да дезинтегрише све непријатеље. Веровао је он и деведесетих да су нам Руси дали ракетни систем и да ћемо сјебати све Томахавке, али демантовала га је стварност када су те ракете од милион долара пролетале изнад Косјерића. И поново верује у бајке... Он гласа Шешеља или неког другог из ината свима нама и онима који нису са нама...
Ух ала нам је загашена варош! Морамо нешто предузети. Тако поједини веле мени успутно. Сада је касно господо драга. Када сам вам говорио да ће ЕПК уништити будућност неком нормалном еколошком покрету нисте ми веровали. Зимски период у нашој вароши је загушљив. Котлови пукћу, шпорети брекћу! Дим из наших кућа увече обично се зароби дебелом маглом. Заиста се тешко дише. Али ми као народ смо полетели за шарлатанима који су искористили прилике за себе. Ми ћемо сада да причамо о загађености, али кад дође топлије време, када се буде мање ложило, свако ће прећи на друге теме. Отпад ће и даље да лежи у врзинама, шумама и рекама... Зими се ложи и то је неминовност, али контејнери који целу ноћ диме е то није нормално. Није нормално пуно тога али о томе се ћути. Сада је атрактивно погледати у апликацију која извештава цифрама загађеност околине и чудити се... Сви смо ми загађивачи. Електрична енергија да би се добила запитајте се колико кошта природу. Пелет да би се добио распитајте се колико кошта природу. Зависни смо од технологије, немарни смо према природи и плашимо се иновација које већна света прихвата и решава проблеме. Ми од тога правимо завере, страхове и сто чуда још... Купиш котао на пелет, ћушнеш утикач у струју и преко мобилног упалиш грејање. Толико смо постали бахати да ће нам све то искијати на нос. А долазе времена када ће бити веома глупо имати грејно тело које зависи од електричне енергије и једне врсте горива. Смедеревац ће бити господар грејања а и бубњара пећ... :)
Наша свакодневница сведена је на слегање раменима и прихватање свега. Зато смо и потонули јер немамо бунт у себи. Може неко да падне на сред тротоара тек неки десети пролазник ће му прићи.Све мање виђам комшијска дружења уз кафу. Све мање виђам та ситна задовољства у народу. Све више виђам отуђеност, себичлук, равнодушност према свему а то је најопаснија болест једног друштва.
И тако...