Моје су небо везали жицом...
Не могу више да сварим овај мутирани патриЈотизам - примитивизам. Не могу да поднесем фејсбук турбо србенде којима је вера смештена у три прста те накарадне усвојене симболике што ју је Вук Драшковић утурио деведесетих. Не могу да гледам клицања ратним профитерима, нечасним генералима, крвницима и злобницима. Растуже ме поређења са часним војницима, официрима наше историје са овим новим крвавим временима. Ужасавају ме лаке осуде, исмејавања разбијених глава, блаћења свега оног што пркоси диктатурама. Обесхрабре ме чињенице да гласове продајемо за флашу пива, две црвене и кесу потрепштина. Разгневе ме бестидни политичари који прелећу из јата у јато спрдајући се са гласачима...
Не можемо напредовати овако назадни. Не можемо живети као сав нормалан свет док насиљем и хуљењем обрачунавамо се са различитим мишљењима. Не можемо градити светлу будућност стварајући кримогено друштво засновано на непоштовању закона и кршењу људских права.
Читам јуче исмевања разбијене главе Борка Стефановића. Грохотом се ботови смеју, исмејавају једну ужасну појаву јер су на страни власти и самим тим то је њима све супериша и разонода. Запитам се у какво смо се то друштво претворили? У друштво крвника, лудака, кримоса, безосећајних створења, најобичнијих стрвина. Борко је левичар и он има право то да буде, Милан је десничар и има право то да буде. Свако има право на своје мишљење, жеље, прохтеве, ставове, укусе. Све је дозвољено осим кршења закона који служе да нас одрже у нормалности. Код нас у Србији све се прекраја од закона до правила. Ствара се та медијска слика да је сва опозиција демонска што је ван сваке памети. Прозивају све који нису уз власт и тако се ти људи излажу опасности да им свака будала може пљунути у лице и разбити главу на сред улице јер сматра да је то исправно.
Ми немамо председника свих грађана, ми имамо председника СНС странке који је председник Србије. Ми немамо једнака права ни слободу мишљења. Ако јавно критикујемо на нас се обруше свим средствима. Жалосно је колико смо застранили у мржњи. Задњи случајеви нападања на карикатуристе попут Коракса и Петричића, па на сјајног комичара Кесића и врсног сатиричара Петровића су веома забрињавајући за сваког нормалног човека. Медијска слика у Србији је језива. Игнорише се стварни живот а сервира према партијским налозима. Имамо РТС који улепшава стварност а сви га плаћамо. Имамо ону несрећну Пинк и Хепи телевизију која нам сервира најодвратније садржаје. Имамо дневну штампу која је бљутава и срамна. И онда нам се деси то да једног лидера странке као што је Борко Стефановић премлате шипкама и разбију му главу. А онда сви они који се не слажу са његовим поллитичким ставовима ликују и спрдају се. Ако не станемо на пут таквом насиљу, више неће бити дебате већ ће се људи млатити палицама, пуцати једнни у друге и постаћемо разбојничко друштво. Не могу да се смејем ни напредњаку којег је неко млатнуо каменом. Не могу да подржавам насилничке методе у својој држави јер то је накарадно и потпуно сумануто.
Све лоше почиње када добро устукне. Лаж се разгалами јер је истина не опомиње. Насиље се распали јер је човечност не гаси. Лепо је речено: '' Кад паметан заћути, фукара проговори ''...
Цео Вучићев систем владања почива на непрестаним заверама, потенцијалним ратовима и жутим лоповима. Ни један дан не прође а да нису за све криви жути. Јесу они криви за свашта нешто али не толико колико су им кривицу натоварили садашњи властодршци. Бар док су жутаћи били на власти нисам морао да зазирем од штангле у главу јер их критикујем, нисам морао да гледам лево и десно што сам сатирично критиковао баш те жутаће. Били су то људи са манирима за разлику од данашњих битанги којима је рутинска ствар да разбију неком главу и да му исмеју целу породицу и наруже сав живот...
Зато данас имамо живот као у кавезу. Не смемо да певамо о слободи, да желимо више, да имамо више. Морамо да добијамо следовања стриктно прописана партијом. Мишљења морају бити пожељна, никако противречна. Гутај шта ти се сервира и бићеш дика и понос партијских буџована. То није живот, то је више начин живота кућног љубимца којег су истерали напоље да лежи у блату везан за мемљиву кућицу да лаје на пролазнике убеђен да је слободан и вољен...
Серем ти се у такав живот...
Не можемо напредовати овако назадни. Не можемо живети као сав нормалан свет док насиљем и хуљењем обрачунавамо се са различитим мишљењима. Не можемо градити светлу будућност стварајући кримогено друштво засновано на непоштовању закона и кршењу људских права.
Читам јуче исмевања разбијене главе Борка Стефановића. Грохотом се ботови смеју, исмејавају једну ужасну појаву јер су на страни власти и самим тим то је њима све супериша и разонода. Запитам се у какво смо се то друштво претворили? У друштво крвника, лудака, кримоса, безосећајних створења, најобичнијих стрвина. Борко је левичар и он има право то да буде, Милан је десничар и има право то да буде. Свако има право на своје мишљење, жеље, прохтеве, ставове, укусе. Све је дозвољено осим кршења закона који служе да нас одрже у нормалности. Код нас у Србији све се прекраја од закона до правила. Ствара се та медијска слика да је сва опозиција демонска што је ван сваке памети. Прозивају све који нису уз власт и тако се ти људи излажу опасности да им свака будала може пљунути у лице и разбити главу на сред улице јер сматра да је то исправно.
Ми немамо председника свих грађана, ми имамо председника СНС странке који је председник Србије. Ми немамо једнака права ни слободу мишљења. Ако јавно критикујемо на нас се обруше свим средствима. Жалосно је колико смо застранили у мржњи. Задњи случајеви нападања на карикатуристе попут Коракса и Петричића, па на сјајног комичара Кесића и врсног сатиричара Петровића су веома забрињавајући за сваког нормалног човека. Медијска слика у Србији је језива. Игнорише се стварни живот а сервира према партијским налозима. Имамо РТС који улепшава стварност а сви га плаћамо. Имамо ону несрећну Пинк и Хепи телевизију која нам сервира најодвратније садржаје. Имамо дневну штампу која је бљутава и срамна. И онда нам се деси то да једног лидера странке као што је Борко Стефановић премлате шипкама и разбију му главу. А онда сви они који се не слажу са његовим поллитичким ставовима ликују и спрдају се. Ако не станемо на пут таквом насиљу, више неће бити дебате већ ће се људи млатити палицама, пуцати једнни у друге и постаћемо разбојничко друштво. Не могу да се смејем ни напредњаку којег је неко млатнуо каменом. Не могу да подржавам насилничке методе у својој држави јер то је накарадно и потпуно сумануто.
Све лоше почиње када добро устукне. Лаж се разгалами јер је истина не опомиње. Насиље се распали јер је човечност не гаси. Лепо је речено: '' Кад паметан заћути, фукара проговори ''...
Цео Вучићев систем владања почива на непрестаним заверама, потенцијалним ратовима и жутим лоповима. Ни један дан не прође а да нису за све криви жути. Јесу они криви за свашта нешто али не толико колико су им кривицу натоварили садашњи властодршци. Бар док су жутаћи били на власти нисам морао да зазирем од штангле у главу јер их критикујем, нисам морао да гледам лево и десно што сам сатирично критиковао баш те жутаће. Били су то људи са манирима за разлику од данашњих битанги којима је рутинска ствар да разбију неком главу и да му исмеју целу породицу и наруже сав живот...
Зато данас имамо живот као у кавезу. Не смемо да певамо о слободи, да желимо више, да имамо више. Морамо да добијамо следовања стриктно прописана партијом. Мишљења морају бити пожељна, никако противречна. Гутај шта ти се сервира и бићеш дика и понос партијских буџована. То није живот, то је више начин живота кућног љубимца којег су истерали напоље да лежи у блату везан за мемљиву кућицу да лаје на пролазнике убеђен да је слободан и вољен...
Серем ти се у такав живот...