Шетња кроз Косјеру...
Прошетам тако случајно уз ваш раскошни врт, мрко ме загледа онај ружни хрт. Ко се сећа Атомаца сетиће се и ове песме. Но, ја нисам случајно шетао улицама Косјере, хтео сам мало да протегнем ноге. Пар људи у пролазу, по неки ауто и два џукца што пред поштом спавају. Магла и дим притискају плућа док се мачак бави истраживањем контејнера. У Хану деца играју колце, у ресторану на брзака жваће се клопа. На лево круг, враћам се доле...
Мост на Скрапежу онај што је заменио дрвени и даље је ружан као да му је то посао. Окићен сијалицама постаје још ружнији. Овај мостић је симбол напредњачке власти у Косјерићу. Он је уједно и оличење кичераја. Заправо он је као широк осмех и златан зуб. Степенице кад поледе биће пуно незгодних корака и искушавања земљине теже. Табла са мапом општине је невероватно глупа ствар и урађена је незграпно са неукусом. Али ТОК је убеђен да је то на нивоу шљаштећих реклама у Лас Вегасу. Варош Косјерић је постала типична сеоска класичара. Мртвило улица, монотонија свакодневнице претвара ову варош у сабласну заједницу.
Кафане празне, за столом два човека у својим причама и гестикулацијама. Неке кафане погасиле светла, фајронт по заласку сунца. У једној седи газда и чита новине сам самцијат. Пијац аветињског изгледа више личи заоставштину Чернобила. Фали само водич који би рекао да су овде некад људи продавали зелениш. Генерално гледано варош је прљава. Да ли сте приметили колико Косјерић личи на окрпљену дроњу? Загледајте се кад шетате.
Два позната лице праве се да ме не познају. После три корака и заборавиш ко су па самим тим увудиш и њихово значење у твом животу.
На згради дома културе вијају антене покојног радија. Са сетом погледам на прозоре са којих сам често фотографисао људе у пролазу. Сада се ту башкаре политичке вртешке.
Враћам се кући, пас из ветеринарске лаје на мене. Шта ће докон у мраку него да лаје на пролазнике. Можда се наљутио на мене што сам певушио пему од Атомаца. Моја улица спава, лампион жмирка... Палим рачунар да видим шта има на друштвеним мрежама. За минут сам га угасио, слично као и по улицама вароши, ништа...
Лежем и бирам снове. Шта би могао сањати вечерас? Хммм, дај да погледам поново онај сан о срећи, срећним људима, осмесима када је политика постала неважна ствар наспрам живота... Лаку ноћ...
Некако се најбоље уклапа ова песма што вам је остављам...
Мост на Скрапежу онај што је заменио дрвени и даље је ружан као да му је то посао. Окићен сијалицама постаје још ружнији. Овај мостић је симбол напредњачке власти у Косјерићу. Он је уједно и оличење кичераја. Заправо он је као широк осмех и златан зуб. Степенице кад поледе биће пуно незгодних корака и искушавања земљине теже. Табла са мапом општине је невероватно глупа ствар и урађена је незграпно са неукусом. Али ТОК је убеђен да је то на нивоу шљаштећих реклама у Лас Вегасу. Варош Косјерић је постала типична сеоска класичара. Мртвило улица, монотонија свакодневнице претвара ову варош у сабласну заједницу.
Кафане празне, за столом два човека у својим причама и гестикулацијама. Неке кафане погасиле светла, фајронт по заласку сунца. У једној седи газда и чита новине сам самцијат. Пијац аветињског изгледа више личи заоставштину Чернобила. Фали само водич који би рекао да су овде некад људи продавали зелениш. Генерално гледано варош је прљава. Да ли сте приметили колико Косјерић личи на окрпљену дроњу? Загледајте се кад шетате.
Два позната лице праве се да ме не познају. После три корака и заборавиш ко су па самим тим увудиш и њихово значење у твом животу.
На згради дома културе вијају антене покојног радија. Са сетом погледам на прозоре са којих сам често фотографисао људе у пролазу. Сада се ту башкаре политичке вртешке.
Враћам се кући, пас из ветеринарске лаје на мене. Шта ће докон у мраку него да лаје на пролазнике. Можда се наљутио на мене што сам певушио пему од Атомаца. Моја улица спава, лампион жмирка... Палим рачунар да видим шта има на друштвеним мрежама. За минут сам га угасио, слично као и по улицама вароши, ништа...
Лежем и бирам снове. Шта би могао сањати вечерас? Хммм, дај да погледам поново онај сан о срећи, срећним људима, осмесима када је политика постала неважна ствар наспрам живота... Лаку ноћ...
Некако се најбоље уклапа ова песма што вам је остављам...