Тренутни лек...
Живот у Србији је заиста труо, бедан и несносан. Шта више рећи о ситуацији у којој се налазимо а да не знамо? Коме писати, коме говорити више? Синоћ је победила Звезда у фудбалу! Браво! Јееееее!!! У исто време је синоћ Вучић могао рећи да ће се свима смањити плате 50% народ би викао Зведа! Ми смо као најме јебали матер тим омраженим странцима тако што смо им између две стативе ућерали лопту у мрежу. Јебасмо мајку целом свету, нека виде колика смо ми сила. Србија! О леее, о лееее! Тај ваздух заробљен у зидове лопте којег шутамо по ливади званој фудбалски терен више личи на већину грађана Србије. Сви га шутају и буше...
Те наше спортске победе славимо еуфорично и масовно. Али све је то кратког даха као што у песми пева Дејан Цукић '' Ја сам твој тренутни лек за тренутно лошу ситуацију ''. Већ сутра победе бледе, еуфорија падне на 1% снаге јер стварни живот буди те сурово. Буди се! Стигла рата кредита. Буди се! Ниси платио струју. Буди се! Касни ти плата! Буди се! Ало! А ти отвараш очи и дрекенеш '' Звезда ''! А проблеми ти се смеју у лице нејебавајући твој тренутни лек који је преко ноћи излапео...
Лично бих први навијао док ме грло не изда на сваке победе наших спортиста али тек оног дана када би спорт заиста имао смисао у животу. Морамо схватити да је то забава и разонода. Мени није забавно навијати на неки клуб чији спортисти имају плате за које би неки гољо сељак морао да подиже кредит како би купио трактор. Није ми забавно гледати спорт који је у рукама кладионица које упропастише људе и сам спорт! Није ми забавно то да су навијачи постали управљачи свега, бог и батина. Нема ту забаве јер ако бих стао да навијам морао бих да потиснем сто чуда које видим иза неког клуба...
Волео бих једном да овај народ (који већ кипти читавши мој текст јербо ја сам '' мрачитељ '' имагинаријума и није лепо да будим успаване) устане еуфорично као кад навија на утакмицама против сваке лоше власти. Да нам спорт буде нормална ствар и приуштива за сваког ко хоће да скокне до Београда и гледа утакмицу јер му то није неки трошак. Да нам одмор на мору буде сасвим нормална појава без устезања. Да нам корпе у продавници буду пуне без рецки. Да нам свакодневница не буде у страху од политичких моћника и њихових полтрона. Да не цвикамо шта ћемо рећи и да себе не подцењујемо тако што ћемо просити гласове за време избора како би задрђали радно место или добили исто. Да живимо у нормалним културним вредностима и да не распињемо другачије мишљење. Да имамо на медијима подједнако све политичке опције јер оне представљају народ. Када то све будемо имали нека грми хук навијача, нека бакље горе... Док се то не деси имаћемо тренутни лек за тренутно лошу ситуацију. Славићемо победе које у реалном животу ништа не доприносе за опште добро. Серем ти се у победу где ће гољо у Србији наставити свој бедни живот а неки фудбалер имаће пара ко блата а кладионице ће да профитирају.
Цео живот сам у спорту и да се разумемо нисам ја против тога. Немате представу колико жудим за тим временима надигравања где је спорт био присутан на сваком ћошку. Два камена на путу су стативе, клинчадија пичи фудбалицу. Канап затегнут од ограде до ограде и пичи се одбојка. На спортском полигону у Косјерићу играју помешане генерације кошарку, фудбал, одбојку. Било је то време аматерског спорта који је изнедрио највеће спортисте икада. Аматерски спорт је убијен сурово. Убио га је профит... Због тога немам ја мотива да еуфоришем победе у спорту који је чиста комерцијала у сиромашној држави...
'' Ја сам твој тренутни лек за тренутно лошу ситуацију. Тренутни спас, тренутна доза против страха, досаде и сна.'' ( Дејан Цукић)
Европо да се усереш од страха ми долазимо а ти да нас примиш у твоју заједницу. Парадокс...
Те наше спортске победе славимо еуфорично и масовно. Али све је то кратког даха као што у песми пева Дејан Цукић '' Ја сам твој тренутни лек за тренутно лошу ситуацију ''. Већ сутра победе бледе, еуфорија падне на 1% снаге јер стварни живот буди те сурово. Буди се! Стигла рата кредита. Буди се! Ниси платио струју. Буди се! Касни ти плата! Буди се! Ало! А ти отвараш очи и дрекенеш '' Звезда ''! А проблеми ти се смеју у лице нејебавајући твој тренутни лек који је преко ноћи излапео...
Лично бих први навијао док ме грло не изда на сваке победе наших спортиста али тек оног дана када би спорт заиста имао смисао у животу. Морамо схватити да је то забава и разонода. Мени није забавно навијати на неки клуб чији спортисти имају плате за које би неки гољо сељак морао да подиже кредит како би купио трактор. Није ми забавно гледати спорт који је у рукама кладионица које упропастише људе и сам спорт! Није ми забавно то да су навијачи постали управљачи свега, бог и батина. Нема ту забаве јер ако бих стао да навијам морао бих да потиснем сто чуда које видим иза неког клуба...
Волео бих једном да овај народ (који већ кипти читавши мој текст јербо ја сам '' мрачитељ '' имагинаријума и није лепо да будим успаване) устане еуфорично као кад навија на утакмицама против сваке лоше власти. Да нам спорт буде нормална ствар и приуштива за сваког ко хоће да скокне до Београда и гледа утакмицу јер му то није неки трошак. Да нам одмор на мору буде сасвим нормална појава без устезања. Да нам корпе у продавници буду пуне без рецки. Да нам свакодневница не буде у страху од политичких моћника и њихових полтрона. Да не цвикамо шта ћемо рећи и да себе не подцењујемо тако што ћемо просити гласове за време избора како би задрђали радно место или добили исто. Да живимо у нормалним културним вредностима и да не распињемо другачије мишљење. Да имамо на медијима подједнако све политичке опције јер оне представљају народ. Када то све будемо имали нека грми хук навијача, нека бакље горе... Док се то не деси имаћемо тренутни лек за тренутно лошу ситуацију. Славићемо победе које у реалном животу ништа не доприносе за опште добро. Серем ти се у победу где ће гољо у Србији наставити свој бедни живот а неки фудбалер имаће пара ко блата а кладионице ће да профитирају.
Цео живот сам у спорту и да се разумемо нисам ја против тога. Немате представу колико жудим за тим временима надигравања где је спорт био присутан на сваком ћошку. Два камена на путу су стативе, клинчадија пичи фудбалицу. Канап затегнут од ограде до ограде и пичи се одбојка. На спортском полигону у Косјерићу играју помешане генерације кошарку, фудбал, одбојку. Било је то време аматерског спорта који је изнедрио највеће спортисте икада. Аматерски спорт је убијен сурово. Убио га је профит... Због тога немам ја мотива да еуфоришем победе у спорту који је чиста комерцијала у сиромашној држави...
'' Ја сам твој тренутни лек за тренутно лошу ситуацију. Тренутни спас, тренутна доза против страха, досаде и сна.'' ( Дејан Цукић)
Европо да се усереш од страха ми долазимо а ти да нас примиш у твоју заједницу. Парадокс...