Дигитализација народа...
Ако ниси објавио на фејсбуку, ко да се није ни десило...
Влада Србије прича о дигитализацији а заправо Србија се давно дигитализовала првим фејсбук налогом. Дигитализовали смо сопствене интиме и претворили их у неке интерне ријалитије. Чим беба изађе из мајке и закмечи, одма се опали селфи а да доктор није стигао још ни пупчану врпцу да одфикари. '' Чекај доцо јебем му гајтан, само још пар углова да опалим '' виче поносна тетка док јој зет, поносни ћале пада у несвест. Уморна породиља узима први пут у неручије бебу и каже сестри: - Како сам испала на слици? Ма супер си, е имам и фотку кад ти је пуко водењак. Весело јој каже сестра...
Прво говно у пеленама и дечја гуза на инстаграму са насловом '' Мој усранко ''... Лајкови само пиче! Мама скоцкана, мињак, бутка сева и ту је у кадру беба. Статус је '' Живот мој''. Ма ајде море немој да сереш, знамо да се рекламираш како си смршала. Не сликаш се ти због детета, него да види народ, јербо ако не види народ све је онда бесмислено...
Дигитализација свадби и осталих весеља је постала мали Српски Холивуд. Мада више личи на Боливуд. Сликање младенаца је као да се ради реклама за доње рубље, веш машине и акумулаторе. Имамо разних тема од фоткања по врзинама и то се зове '' Индијански стил младенаца '' јербо њих двоје седе на ливади неђе у три пичке материне. Она у венчаници он у парњаку. Иза њих трње. Имате и фотографисање у стилу '' Апокалиса '' а то је кад младенце сликају поред неких кршева, поломљених прозора, гвожђурије. Испада да је свет прсо а само њих двоје преживели. Само да се појаве зомбији... Најјаче су фотке одозго фоткане дроном ко да се рекламира географски атлас. Е видиш, оне две мале тачкице, то смо твоја мама и ја прича отац детету. Жено, ђе она лупа да малом покажемо да смо то ми, неверује ми?
Мама, а јесте ли ви некад живели на мосту? Пита ћеркица гледајући фотку са свадбе својих родитеља. Њих двоје на неком дрвеном мосту неђе у вукојебини. Љубе се, он у парњаку, она у венчаници. А где сте се упознали? Пита ћерка. Јоој, били неђе на неком рођендану у кафићу, и мало по мало почесмо да се занимамо и ето... Каже насмејана мати. А ћерка ће: - Ја сам мислила да сте ви живели негде у неком селу јер су вам све фотке са неке ливаде...
Дигитализација Србије је од срца прихваћена од народа. На сваком кораку опали се селфи. Где год нађеш згодно место ти селфи опали, ниси имо телефон кад си био мали...
Почела је дигитализација сиса, гузица и бутки. Снајка седи заваљена у столици, упаљен филтер да глача кожу. Сисе обавезно да се истакну ко кад цедиш маст са оним лопатицама. Еротски ријалити мора да бидне ко прави. Поједине сцене селфирања неодољиво подсећају на порно зведе. Заправо то и јесу те позе типа: '' Лака сам '', '' Врела сам '', '' Ош' ме јебат ако ти даднем '' итд. Мушкарци су у главном досадни. Они дигитализују флаше у рукама или преносе лајв догађаје само ако их не јебава проток интернета. Деца су ипак оригинална у својим ријалитијима. Маторци каскају за њима па испадају смешни. Деца су у свом времену и сналазе се лако. Јесте да је тужно што им свет пролази кроз дисплеје али они ће се из тога извући на крају а маторци замрсити ко пиле у кучину...
Дигитализација вере је одавно кренула. Неки тапаљ тури фотку иконе и каже '' Напиши испод ДА ако верујеш у бога''... И наравно, крене народ да исповеда веру преко фејсбука масовно. Јербо ако не туриш ДА ондак ће да те Бог казни или ће неки баксузлук да те снађе. Крсне славе су одавно дигитализоване. Имамо дигитализацију поставки тањира па до задњих пијаних гостију. Обавезно да се емитују преноси уживо преко инстаграма и фејсбука. Да види народ море како славе србенде крсне славе!
Све смо дигитализовали и банализовали. Интиму смо избацили у јавност. Све је на изволте, све је заправо мали интерни ријалити у ком глумимо сопствене животе улепшавајући их филтерима за глађу кожу до кадрова где је у кући најлепше, а поред мало окрњен зид.
Некада смо се дружили да би препричавали догодовштине. Нисмо се стидели ничега, ни пјаних сцена, ни падова, ни глупости. Сада глумимо срећу, глумимо дружења да би их емитовали. Док смо препричавали догађаје и сваки пут их надограђивали, изазивали смо грохоте смеха. А где је данас смех? А да, он се претворио у мале смајлије који глуме наша осећања...
Умирање од смеха. Испољаваш тако што мишем или прстом кликнеш на понуђену емоцију...
Влада Србије прича о дигитализацији а заправо Србија се давно дигитализовала првим фејсбук налогом. Дигитализовали смо сопствене интиме и претворили их у неке интерне ријалитије. Чим беба изађе из мајке и закмечи, одма се опали селфи а да доктор није стигао још ни пупчану врпцу да одфикари. '' Чекај доцо јебем му гајтан, само још пар углова да опалим '' виче поносна тетка док јој зет, поносни ћале пада у несвест. Уморна породиља узима први пут у неручије бебу и каже сестри: - Како сам испала на слици? Ма супер си, е имам и фотку кад ти је пуко водењак. Весело јој каже сестра...
Прво говно у пеленама и дечја гуза на инстаграму са насловом '' Мој усранко ''... Лајкови само пиче! Мама скоцкана, мињак, бутка сева и ту је у кадру беба. Статус је '' Живот мој''. Ма ајде море немој да сереш, знамо да се рекламираш како си смршала. Не сликаш се ти због детета, него да види народ, јербо ако не види народ све је онда бесмислено...
Дигитализација свадби и осталих весеља је постала мали Српски Холивуд. Мада више личи на Боливуд. Сликање младенаца је као да се ради реклама за доње рубље, веш машине и акумулаторе. Имамо разних тема од фоткања по врзинама и то се зове '' Индијански стил младенаца '' јербо њих двоје седе на ливади неђе у три пичке материне. Она у венчаници он у парњаку. Иза њих трње. Имате и фотографисање у стилу '' Апокалиса '' а то је кад младенце сликају поред неких кршева, поломљених прозора, гвожђурије. Испада да је свет прсо а само њих двоје преживели. Само да се појаве зомбији... Најјаче су фотке одозго фоткане дроном ко да се рекламира географски атлас. Е видиш, оне две мале тачкице, то смо твоја мама и ја прича отац детету. Жено, ђе она лупа да малом покажемо да смо то ми, неверује ми?
Мама, а јесте ли ви некад живели на мосту? Пита ћеркица гледајући фотку са свадбе својих родитеља. Њих двоје на неком дрвеном мосту неђе у вукојебини. Љубе се, он у парњаку, она у венчаници. А где сте се упознали? Пита ћерка. Јоој, били неђе на неком рођендану у кафићу, и мало по мало почесмо да се занимамо и ето... Каже насмејана мати. А ћерка ће: - Ја сам мислила да сте ви живели негде у неком селу јер су вам све фотке са неке ливаде...
Дигитализација Србије је од срца прихваћена од народа. На сваком кораку опали се селфи. Где год нађеш згодно место ти селфи опали, ниси имо телефон кад си био мали...
Почела је дигитализација сиса, гузица и бутки. Снајка седи заваљена у столици, упаљен филтер да глача кожу. Сисе обавезно да се истакну ко кад цедиш маст са оним лопатицама. Еротски ријалити мора да бидне ко прави. Поједине сцене селфирања неодољиво подсећају на порно зведе. Заправо то и јесу те позе типа: '' Лака сам '', '' Врела сам '', '' Ош' ме јебат ако ти даднем '' итд. Мушкарци су у главном досадни. Они дигитализују флаше у рукама или преносе лајв догађаје само ако их не јебава проток интернета. Деца су ипак оригинална у својим ријалитијима. Маторци каскају за њима па испадају смешни. Деца су у свом времену и сналазе се лако. Јесте да је тужно што им свет пролази кроз дисплеје али они ће се из тога извући на крају а маторци замрсити ко пиле у кучину...
Дигитализација вере је одавно кренула. Неки тапаљ тури фотку иконе и каже '' Напиши испод ДА ако верујеш у бога''... И наравно, крене народ да исповеда веру преко фејсбука масовно. Јербо ако не туриш ДА ондак ће да те Бог казни или ће неки баксузлук да те снађе. Крсне славе су одавно дигитализоване. Имамо дигитализацију поставки тањира па до задњих пијаних гостију. Обавезно да се емитују преноси уживо преко инстаграма и фејсбука. Да види народ море како славе србенде крсне славе!
Све смо дигитализовали и банализовали. Интиму смо избацили у јавност. Све је на изволте, све је заправо мали интерни ријалити у ком глумимо сопствене животе улепшавајући их филтерима за глађу кожу до кадрова где је у кући најлепше, а поред мало окрњен зид.
Некада смо се дружили да би препричавали догодовштине. Нисмо се стидели ничега, ни пјаних сцена, ни падова, ни глупости. Сада глумимо срећу, глумимо дружења да би их емитовали. Док смо препричавали догађаје и сваки пут их надограђивали, изазивали смо грохоте смеха. А где је данас смех? А да, он се претворио у мале смајлије који глуме наша осећања...
