Бунт некада и сада...
Медијска сцена у Србији је идентична деведесетим годинама, ако не и гора. Добро се сећам сатанизације опозиције од стране режима, безочних лагања и извртања чињеница. Данас је то још ефикасније оруђе власти.
Сведок сам бројним догађајима тог времена када је Радио Косјерић био опозициони медиј. Колико су онда покушавали да га ућуте. Старији се сећају када се губио сигнал на 88,9 Мхз тако што дође екипа до репетитора на Субјелу и забоде чиоду у коаксијални кабал направивши кратак спој. Да не причам о тужбама и сл. Но, оног дана када је Косјерић на изборима изгубио од СПС-а и на дан примопредаје власти у радију је само била једна будала која није прихватила победу социјалиста, та будала је истерана са посла. Наравно то сам био ја. Млад и дрчан, препун идеала и енергије нисам могао себи да дозволим погнуће главе и прихватање пораза. Кад боље размислим никад се нисам ни променио. Деведесетих сам доживео пуно проблема и прогона од стране СПС-а. Био сам активан опозиционар који је говорио на протестима и предводио доста људи у бројним активностима против режима Милошевића. Добро се сећам праћења са балкона, пописивања ко иде на митинг - шетњу. Добро се сећам покушаја подмићивања које сам са гађењем одбацио. Добро се сећам хапшења и намештања разних глупости. Но, у тим временима памтим људе који су се борили за мене и они су једини остали у мом сећању. Било је превише оних који су се измицали као последње кукавице. Али у тим временима ипак је имало људи који су били спремни да те бране, а данас си потпуно сам јер кураж се одавно загубила после петооктобарске револуције...
Било је случајева када сам одбио да прочитам вести против опозиције и сав поносан што сам осујетио дневник похитам на митинг али једна колегиница кастиле дође са боловања да их прочита. Сећам се и појединих колега када је револуција склонила са политичке сцене Милошевића. А што је најтрагичније, после петог октобра дођем у радио а оно за мене нема места. Од свих мене су једино покушали да склоне и поред тога што сам потурио своја леђа у демонстрацијама, креирао бројне текстове на протестима и предводио читав тим људи. Тада су поједини жутаћи решили да ме склоне. Но, ипак народ је побеснео тада и захваљујући Новици Пантовићу све се завршило добро јер је ипак имао разума и политичког искуства.
Те ноћи када је Милошевић званично пао, на тржном центру су се појавили бројни социјалисти. Отимали су и молили да им дамо наше заставе како би њима махали. Махали су сунце ти пољубим толико јако да сам мислио одуваће нас све. Неки су се придружили чопору око печеног вола на кеју реке Скрапеж. Када је колона кренула на фабрику цемента највећи проблем да се сачува мир и избегну инциденти био је од стране највернијих социјалиста и увлакача покојног Ратомира Мунитлака. Они су наскакали на ограду, они су покушали да пробију живи зид нашег обезбеђења. Хтели су тиме да се оперу... Али не умива се у септичкој јами господо...
Био сам уморан од свега... Дуго је трајала борба против безумља. Еј, деценију трпиш притиске, подметачине, лажи, увреде. А само желиш нормалан живот и ништа више...
Да смо онда задржали наше заставе у нашим рукама можда би демократија и успела у Србији али нисмо то урадили. Дал' уморни после толике борбе, нисмо ни схватили да звер није убијена него само тешко рањена. Завукла се у пећину лизајући ране вратиће се још јача и беснија.
Био сам један од функционера на власти у Косјерићу. То су времена када сам траћио своје време али стекао драгоцено искуство. Баш у то време сам видео да се спрема Радио Косјерићу омча око врата. Успео сам да га спасем од џелата на једвите јаде. Од тада па до краја постојања овог локалног медија борио сам се да се сачува. Не због своје плате, егзистенције, већ због тога што је у тај медији толико усађено енергије и креативности да ме душа болела да то неко просто пусти низ воду. Нападали су ме жестоко од жутих па на крају од напредњака. Убили су тај медиј ипак... Оно што жути нису извршили, напредњаци то здушно ураде. У овој причи није поента радио него ћутање и страх колега. '' Ћути, правиш нам проблеме, угасиће нас због твојих писања ''... Нисам имао подршку а зна се тамо где се саберу два, ту је још један, па још два и полако се то претвара у масу људи. Но, проклето сам знао каква је судбина Радио Косјерићу и зљато сам бивао све гласнији. Други су се надали да до гашења неће доћи али...
Што вам све ово пишем?
Ћутња и склањање довели су нас да живимо као мишеви у канализацији. Чекамо прежвакани отпад што се заустави у сливнику. Ево хране, ево егзистенције. Добро је, има да се једе, само да рата не буде, само да мене нико не дира са овог ћошета јербо ту се највише заустави хране...
Косјерић нема више свој локални медиј. Косјерић нема пуно тога још јер смо ћутали. Немамо више достојног живота јер смо гледали своја посла. Остала је ледина на којој се подижу као моралне величине разне барабе. Нисмо на време устали и рекли доста! На кључним проблемима смо се ућутали и завукли у куће. Сада немамо коме да се обратимо за неправду, за проблеме, за помоћ. Остали смо сами поред свих нас који смо овде. На друштвеним мрежама лајкујемо нечији статус против власти. Спремни смо да серемо о поротестима ко је ту и дал' нам се свиђа или не свиђа. Да подигнемо гузице и придружимо се не помишљамо. Ваљда ће неко други победити за све нас...
Све сам то до сада видео, проживео и гледам и проживљавам... Власт ће се променити кад се и ми променимо. Када она муда што смо после револуције окачили о клин вратимо на првобитно место! Тада ће диктатура да се усере у гаће, тада ћете видети оне са власти како машу нашим заставама, како насрћу на своје локалне диктаторе. Тада ћете видети гмазове како се перу тако што ће бацати каменице на оне које су до јуче дизали у небеса. Све то чека напредњаке хтели то они или не. Али док народ спава, ћути, гледа своја посла, режим мирно спава...
Сведок сам бројним догађајима тог времена када је Радио Косјерић био опозициони медиј. Колико су онда покушавали да га ућуте. Старији се сећају када се губио сигнал на 88,9 Мхз тако што дође екипа до репетитора на Субјелу и забоде чиоду у коаксијални кабал направивши кратак спој. Да не причам о тужбама и сл. Но, оног дана када је Косјерић на изборима изгубио од СПС-а и на дан примопредаје власти у радију је само била једна будала која није прихватила победу социјалиста, та будала је истерана са посла. Наравно то сам био ја. Млад и дрчан, препун идеала и енергије нисам могао себи да дозволим погнуће главе и прихватање пораза. Кад боље размислим никад се нисам ни променио. Деведесетих сам доживео пуно проблема и прогона од стране СПС-а. Био сам активан опозиционар који је говорио на протестима и предводио доста људи у бројним активностима против режима Милошевића. Добро се сећам праћења са балкона, пописивања ко иде на митинг - шетњу. Добро се сећам покушаја подмићивања које сам са гађењем одбацио. Добро се сећам хапшења и намештања разних глупости. Но, у тим временима памтим људе који су се борили за мене и они су једини остали у мом сећању. Било је превише оних који су се измицали као последње кукавице. Али у тим временима ипак је имало људи који су били спремни да те бране, а данас си потпуно сам јер кураж се одавно загубила после петооктобарске револуције...
Било је случајева када сам одбио да прочитам вести против опозиције и сав поносан што сам осујетио дневник похитам на митинг али једна колегиница кастиле дође са боловања да их прочита. Сећам се и појединих колега када је револуција склонила са политичке сцене Милошевића. А што је најтрагичније, после петог октобра дођем у радио а оно за мене нема места. Од свих мене су једино покушали да склоне и поред тога што сам потурио своја леђа у демонстрацијама, креирао бројне текстове на протестима и предводио читав тим људи. Тада су поједини жутаћи решили да ме склоне. Но, ипак народ је побеснео тада и захваљујући Новици Пантовићу све се завршило добро јер је ипак имао разума и политичког искуства.
Те ноћи када је Милошевић званично пао, на тржном центру су се појавили бројни социјалисти. Отимали су и молили да им дамо наше заставе како би њима махали. Махали су сунце ти пољубим толико јако да сам мислио одуваће нас све. Неки су се придружили чопору око печеног вола на кеју реке Скрапеж. Када је колона кренула на фабрику цемента највећи проблем да се сачува мир и избегну инциденти био је од стране највернијих социјалиста и увлакача покојног Ратомира Мунитлака. Они су наскакали на ограду, они су покушали да пробију живи зид нашег обезбеђења. Хтели су тиме да се оперу... Али не умива се у септичкој јами господо...
Био сам уморан од свега... Дуго је трајала борба против безумља. Еј, деценију трпиш притиске, подметачине, лажи, увреде. А само желиш нормалан живот и ништа више...
Да смо онда задржали наше заставе у нашим рукама можда би демократија и успела у Србији али нисмо то урадили. Дал' уморни после толике борбе, нисмо ни схватили да звер није убијена него само тешко рањена. Завукла се у пећину лизајући ране вратиће се још јача и беснија.
Био сам један од функционера на власти у Косјерићу. То су времена када сам траћио своје време али стекао драгоцено искуство. Баш у то време сам видео да се спрема Радио Косјерићу омча око врата. Успео сам да га спасем од џелата на једвите јаде. Од тада па до краја постојања овог локалног медија борио сам се да се сачува. Не због своје плате, егзистенције, већ због тога што је у тај медији толико усађено енергије и креативности да ме душа болела да то неко просто пусти низ воду. Нападали су ме жестоко од жутих па на крају од напредњака. Убили су тај медиј ипак... Оно што жути нису извршили, напредњаци то здушно ураде. У овој причи није поента радио него ћутање и страх колега. '' Ћути, правиш нам проблеме, угасиће нас због твојих писања ''... Нисам имао подршку а зна се тамо где се саберу два, ту је још један, па још два и полако се то претвара у масу људи. Но, проклето сам знао каква је судбина Радио Косјерићу и зљато сам бивао све гласнији. Други су се надали да до гашења неће доћи али...
Што вам све ово пишем?
Ћутња и склањање довели су нас да живимо као мишеви у канализацији. Чекамо прежвакани отпад што се заустави у сливнику. Ево хране, ево егзистенције. Добро је, има да се једе, само да рата не буде, само да мене нико не дира са овог ћошета јербо ту се највише заустави хране...
Косјерић нема више свој локални медиј. Косјерић нема пуно тога још јер смо ћутали. Немамо више достојног живота јер смо гледали своја посла. Остала је ледина на којој се подижу као моралне величине разне барабе. Нисмо на време устали и рекли доста! На кључним проблемима смо се ућутали и завукли у куће. Сада немамо коме да се обратимо за неправду, за проблеме, за помоћ. Остали смо сами поред свих нас који смо овде. На друштвеним мрежама лајкујемо нечији статус против власти. Спремни смо да серемо о поротестима ко је ту и дал' нам се свиђа или не свиђа. Да подигнемо гузице и придружимо се не помишљамо. Ваљда ће неко други победити за све нас...
Све сам то до сада видео, проживео и гледам и проживљавам... Власт ће се променити кад се и ми променимо. Када она муда што смо после револуције окачили о клин вратимо на првобитно место! Тада ће диктатура да се усере у гаће, тада ћете видети оне са власти како машу нашим заставама, како насрћу на своје локалне диктаторе. Тада ћете видети гмазове како се перу тако што ће бацати каменице на оне које су до јуче дизали у небеса. Све то чека напредњаке хтели то они или не. Али док народ спава, ћути, гледа своја посла, режим мирно спава...