Гашење слободе говора је почетак краја сваке власти...
Склањање Ивана Ивановића и његове популарне емисије је дно дна ове власти. Потпуно га разумем како је то када створиш нешто добро, популарно а онда пар зевзека у краватама одлучи да те просто склоне са сцене...
На Радио Косјерићу прва ауторска емисија '' Чекајући петак '' била је од самог старта пригањана од режима Слободана Милошевића. СУБНОР нас је јурио да угаси само што сам ја почињао емисију са: '' Вели мени Моша Пијаде, Иво, време је да почнемо емисију ''. Сатиричар не измишља зезања власти, он само обликује у комедију све глупости које власт учини. А било је деведесетих толико материјала. Мислим да кад би сада радио ту емисију не бих опстао ни пет часова на сцени. Све што су нас више бранили слушаност је била све већа и већа. Људи су кријући слушали '' Чекајући петак ''. Било је доста сарадника али под великим притисцима политичких гована на крају остао сам сам. И брзо сам се снашао. Имитирао сам и по десет различитих гласова па су покушавали да открију ко су ти типови. А ја сам правио фаму око тога како је то тајна екипа са којом снимам у једном подруму емисију па донесем на радио. И сада се смејем том периоду када су покушали на многе начине да дознају имена мојих нових сарадника.
Било је и понуда да ми финансирају нови цреп за кућу само да престанем са писањем и снимањем. Сећам се једног активисте из редова социјалиста како ме врбује: '' Ти пишеш лепе песме. Шта ти треба политика? Баци то и ми ћемо ти објавити књигу ''. Ја му тада кажем да може и почнем да му рецитујем главну песму за ту књигу: '' Без политике живот је леп ево мени нови цреп. Претворићу се у праву љигу али ето, објавиће ми књигу ''... Човек је само одмахнуо и отишао црвен ко паприка...
Било је спрдњи и на рачун жутих. Најјача фора била је свечано отварање фабрике кондома '' Јакаљ ''. Све ја изрежирам и снимам. А у том радио скечу, долази покојни премијер Зоран Ђинђић да свечано твори фабрику кондома '' Јакаљ ''. Слоган фабрике био је: '' Нема бума код Јакаљских гума ''. И директор фабрике представља Ђинђићу кондоме са различитим укусима. Па каже имамо куртоне са укусом сарме да приближимо домаћу кухињу са јебачином. Па имамо и укусе малине. И директор даје Ђинђићу да проба укус. Онда је ту била и фора кад Ђинђић обилази раднике. Па један ће да му каже: '' Премијеру, да ти велим, одувек су куртони присутни у нашој привреди а ево и код нас су сад у разним паковањима ''...
Искрен да будем, очекивао сам реакцију од жутих али нарпотив и они су се смејали. Нико ми није претио, није ме хапсио или подносио захтеве да ме склоне. Но, касније су неки други играчи у новијем добу дошли да ме склоне са свих емисија. Ти играчи су данас из жутих прешли у напредне...
Генерално политичарима сатира веома смета јер их на сјајан начин предочава јавности ко су и шта су. Имао сам у животу много проблема као човек који је толике године провео у медијима.
Када сам почео да пишем на Мислионику, тек тада су кренули прогони и проблеми. Мислионик је у једном моменту био медијски БУМ. Масовна читања, дељења текстова. И ево данас дању Мислионик има своју велику публику. Када сам почео да пишем рекли су неки из власти да сам мизеран и ко ће Ивана да чита? Мислионик по читаности је превазишао број укупног броја становништва у Косјерићу и то много, много пута. Када сам прешао милионску посету на блогу остао сам без текста. Ни сам не знам како се то догодило, али када сам схватио да је милион људи кликнуло на мој блог био сам просто залеђен од ужаса. Могао сам да пишем неке друге приче али савест ми није дозвољавала да игноришем чињенице.
Живимо лоше због политичара. И неко мора те политичаре јавно да упозорава где греше. Но, они не схватају критику као добронамерну, они одмах крећу на тебе као на највећег непријатеља.
Оно што сам научио и стекао као искуство је да у једном моменту остајеш сам самцијат на сцени. Сви беже као последње пичице. Склањају се од тебе на улици јер се плаше неке политичке гологузије. Деведесетих кад прођем улицом, видим оне који ме мрзе али видим и оне који су уз мене. У овом садашњем времену видим оне који ме мрзе али и оне који кришом ми махну...
Ово што се догодило Ивану Ивановићу је само кулминација свега што се дешава одавно. Када се нешто кува, кад тад то мора и да прокључа... Сведок сам бројних одлазећих власти које су мислиле да су непобедиве...
На Радио Косјерићу прва ауторска емисија '' Чекајући петак '' била је од самог старта пригањана од режима Слободана Милошевића. СУБНОР нас је јурио да угаси само што сам ја почињао емисију са: '' Вели мени Моша Пијаде, Иво, време је да почнемо емисију ''. Сатиричар не измишља зезања власти, он само обликује у комедију све глупости које власт учини. А било је деведесетих толико материјала. Мислим да кад би сада радио ту емисију не бих опстао ни пет часова на сцени. Све што су нас више бранили слушаност је била све већа и већа. Људи су кријући слушали '' Чекајући петак ''. Било је доста сарадника али под великим притисцима политичких гована на крају остао сам сам. И брзо сам се снашао. Имитирао сам и по десет различитих гласова па су покушавали да открију ко су ти типови. А ја сам правио фаму око тога како је то тајна екипа са којом снимам у једном подруму емисију па донесем на радио. И сада се смејем том периоду када су покушали на многе начине да дознају имена мојих нових сарадника.
Било је и понуда да ми финансирају нови цреп за кућу само да престанем са писањем и снимањем. Сећам се једног активисте из редова социјалиста како ме врбује: '' Ти пишеш лепе песме. Шта ти треба политика? Баци то и ми ћемо ти објавити књигу ''. Ја му тада кажем да може и почнем да му рецитујем главну песму за ту књигу: '' Без политике живот је леп ево мени нови цреп. Претворићу се у праву љигу али ето, објавиће ми књигу ''... Човек је само одмахнуо и отишао црвен ко паприка...
Било је спрдњи и на рачун жутих. Најјача фора била је свечано отварање фабрике кондома '' Јакаљ ''. Све ја изрежирам и снимам. А у том радио скечу, долази покојни премијер Зоран Ђинђић да свечано твори фабрику кондома '' Јакаљ ''. Слоган фабрике био је: '' Нема бума код Јакаљских гума ''. И директор фабрике представља Ђинђићу кондоме са различитим укусима. Па каже имамо куртоне са укусом сарме да приближимо домаћу кухињу са јебачином. Па имамо и укусе малине. И директор даје Ђинђићу да проба укус. Онда је ту била и фора кад Ђинђић обилази раднике. Па један ће да му каже: '' Премијеру, да ти велим, одувек су куртони присутни у нашој привреди а ево и код нас су сад у разним паковањима ''...
Искрен да будем, очекивао сам реакцију од жутих али нарпотив и они су се смејали. Нико ми није претио, није ме хапсио или подносио захтеве да ме склоне. Но, касније су неки други играчи у новијем добу дошли да ме склоне са свих емисија. Ти играчи су данас из жутих прешли у напредне...
Генерално политичарима сатира веома смета јер их на сјајан начин предочава јавности ко су и шта су. Имао сам у животу много проблема као човек који је толике године провео у медијима.
Када сам почео да пишем на Мислионику, тек тада су кренули прогони и проблеми. Мислионик је у једном моменту био медијски БУМ. Масовна читања, дељења текстова. И ево данас дању Мислионик има своју велику публику. Када сам почео да пишем рекли су неки из власти да сам мизеран и ко ће Ивана да чита? Мислионик по читаности је превазишао број укупног броја становништва у Косјерићу и то много, много пута. Када сам прешао милионску посету на блогу остао сам без текста. Ни сам не знам како се то догодило, али када сам схватио да је милион људи кликнуло на мој блог био сам просто залеђен од ужаса. Могао сам да пишем неке друге приче али савест ми није дозвољавала да игноришем чињенице.
Живимо лоше због политичара. И неко мора те политичаре јавно да упозорава где греше. Но, они не схватају критику као добронамерну, они одмах крећу на тебе као на највећег непријатеља.
Оно што сам научио и стекао као искуство је да у једном моменту остајеш сам самцијат на сцени. Сви беже као последње пичице. Склањају се од тебе на улици јер се плаше неке политичке гологузије. Деведесетих кад прођем улицом, видим оне који ме мрзе али видим и оне који су уз мене. У овом садашњем времену видим оне који ме мрзе али и оне који кришом ми махну...
Ово што се догодило Ивану Ивановићу је само кулминација свега што се дешава одавно. Када се нешто кува, кад тад то мора и да прокључа... Сведок сам бројних одлазећих власти које су мислиле да су непобедиве...
