Сањам нормалну Србију...
Сав мој бунт против власти усмерен је да се изборимо за систем вредности. Мој бунт није додворивање - умиљавање некој другој опцији како бих себи обезбедио посао или неки новац. Не желим посао од странке јер то ухљебљење уценом. Тако себи ставиш око врата ланац а његов крај је у канцеларији неке странке која те повуче кад јој затребаш...
Одавно смо изгубили систем вредности. Упали смо у фазу живота где мораш да страхујеш да ли ће ти лекар преписати прави лек, успоставити праву дијагнозу јер је тренутно надркан, сјебан због рада у ужасним условима здравства. Зазиреш од свега јер немаш у кога да се поуздаш. Ако ти неки политичарев син, унук опали ауто не знаш да ли ће теби свалити кривицу јер имају везе, утицаје и све оно што ти немаш као обични грађанин. Страшна је чињеница да се обичан грађанин не осећа заштићено у својој држави. Ја лично пођем од себе. Изгубио сам посао због политичких идиота. Од тада па до сада нигде немам никакву шансу да започнем посао ни да се негде запослим. Неко ће рећи иди у хладњачу, иди код Кепа, иди у Елкок. Да, могу да то радим, не знам шта све у животу нисам научио радити. Али нећу! Не због тога да подцењујем посао код тих људи, али нећу да због говнара политичких себе приморавам да радим нешто што нисам никад радио. Нећу због ђилкоша који седе захваљујући Љајићу, Вучићу, Вулину, Дачићу у државним установама и ладе јаја а ја ћу да седим у јебеној цинкари или код Кепа да пресујем делове за котлове. Нећу себи да дозволим компромис јер на крају ћу завршити у каналу јер јебига таква је ситуација. Е па мало морген! Цео живот сам радио креативне послове. И сада због гована из власти да све то попишам и одем и радим у неком Елкоку који је идентичан оној цвећари из стрипа '' Алан Форд ''. Да сам хтео у животу да будем бравар био бих сад врстан мајстор али живот је хтео другачији смер.
Приморан човек не може да буде продуктиван на послу. У њему кипти бес и то је у Србији почело да нараста у огромну негативну енергију. Колико само људи је морало да попусти због немаштине? Много господо тутуци - гласачи СНС-а. Један уметник пребира малину. Један професор бургија гвожђурију, један официр лопата на стоваришту. А они којима лопата заиста припада е они воде фирме, општину и сл. Морамо схватити већ једном да то тако не иде...
Зашто се борим?
Желим једног јутра да осванем у нормалној Србији. У држави где влада ред и закон, где сваки грађанин има једнака права. Где могу да покренем свој бизнис а да не страхујем од инспекција, од инспектора који траже харач за себе. Да ме држава не оглоби и за два дана претвори у дужника - слепца. Да у школама нема политичких надигравања чијег ће табора директор бити. Да школе буду ослобођене политике јер јој ту није место. Да здравствени радници имају достојне услове рада како би ми пацјенти били опуштени са поверењем. Да полицајац не мора јурити по задатку сиротињу. Да полицајац ухвати наркодилера и да се тај одмах спороведе у установу а не да се једним телефонским позивом пуштају а тај полицајац испадне будала. Да судија ради свој посао без политичких притисака. Да у продавницама имамо сигурну храну без икаквих муљажа. Да војник буде војник са правом обуком и да има униформу какву доликује а не јефтине дроње које избледе после првог прања. Да се радна места добијају по способности а не по страначким заслугама! Да асфалтирање пута буде нешто нормално а не изборна трговина. Пуно тога маштам и желим две деценије... Пробао сам да се борим за такав живот и у политичким водама али схватио сам да је то било губљење времена.
У Србији је живот сведен на слугеранство. Медији су катастрофални! Новинари пишу бајке, љагају све Вучићеве противнике, омаловажавају све што је владару препрека. Кад мало боље човек погледа реалност у Србији, она изгледа депресивно као да ће сваког часа да се рокне у чело или обеси. Сивило на све стране...
Народ је на улицама, нешто се дешава и то је добро. Имамо против тог народа власт која тај народ пљује и имамо оне којима све смета и ништа не ваља. А ја вам кажем да никад нећемо променити диктатора Вучића уколико почнемо да упиремо прстом у једног, другог, трећег да нам смета. Без великог фронта нема ни успеха. Ако будемо кренули да оспоравмо једни друге Вучић остаје вечно на власти... Али ипак народ полако ослобађа се страха и бунт прераста у велики протест. Мислим да је матица сад јака и да више нико неће моћи да ослаби ову реку људи по градовима Србије. Зато пуна подршка протестима јер дају наду и лече ову општу депресију. То што шетају Ђилас, Јеремић, Обрадовић или још неки политичари, мени лично не смета. А ви који све време причате напредњачку демагогију сви су исти, ви останите кући и само кењајте ко она два старца у Мапетовцима. И без вас победиће се Вучић...
Приморан човек не може да буде продуктиван на послу. У њему кипти бес и то је у Србији почело да нараста у огромну негативну енергију. Колико само људи је морало да попусти због немаштине? Много господо тутуци - гласачи СНС-а. Један уметник пребира малину. Један професор бургија гвожђурију, један официр лопата на стоваришту. А они којима лопата заиста припада е они воде фирме, општину и сл. Морамо схватити већ једном да то тако не иде...
Зашто се борим?
Желим једног јутра да осванем у нормалној Србији. У држави где влада ред и закон, где сваки грађанин има једнака права. Где могу да покренем свој бизнис а да не страхујем од инспекција, од инспектора који траже харач за себе. Да ме држава не оглоби и за два дана претвори у дужника - слепца. Да у школама нема политичких надигравања чијег ће табора директор бити. Да школе буду ослобођене политике јер јој ту није место. Да здравствени радници имају достојне услове рада како би ми пацјенти били опуштени са поверењем. Да полицајац не мора јурити по задатку сиротињу. Да полицајац ухвати наркодилера и да се тај одмах спороведе у установу а не да се једним телефонским позивом пуштају а тај полицајац испадне будала. Да судија ради свој посао без политичких притисака. Да у продавницама имамо сигурну храну без икаквих муљажа. Да војник буде војник са правом обуком и да има униформу какву доликује а не јефтине дроње које избледе после првог прања. Да се радна места добијају по способности а не по страначким заслугама! Да асфалтирање пута буде нешто нормално а не изборна трговина. Пуно тога маштам и желим две деценије... Пробао сам да се борим за такав живот и у политичким водама али схватио сам да је то било губљење времена.
У Србији је живот сведен на слугеранство. Медији су катастрофални! Новинари пишу бајке, љагају све Вучићеве противнике, омаловажавају све што је владару препрека. Кад мало боље човек погледа реалност у Србији, она изгледа депресивно као да ће сваког часа да се рокне у чело или обеси. Сивило на све стране...
Народ је на улицама, нешто се дешава и то је добро. Имамо против тог народа власт која тај народ пљује и имамо оне којима све смета и ништа не ваља. А ја вам кажем да никад нећемо променити диктатора Вучића уколико почнемо да упиремо прстом у једног, другог, трећег да нам смета. Без великог фронта нема ни успеха. Ако будемо кренули да оспоравмо једни друге Вучић остаје вечно на власти... Али ипак народ полако ослобађа се страха и бунт прераста у велики протест. Мислим да је матица сад јака и да више нико неће моћи да ослаби ову реку људи по градовима Србије. Зато пуна подршка протестима јер дају наду и лече ову општу депресију. То што шетају Ђилас, Јеремић, Обрадовић или још неки политичари, мени лично не смета. А ви који све време причате напредњачку демагогију сви су исти, ви останите кући и само кењајте ко она два старца у Мапетовцима. И без вас победиће се Вучић...