Да то сам ја...
Одавно сам незапослено лице у овој држави, општини. Радим сто неких ствари како бих зарадио свој динар. Понос ми је једини остао на свету да не будем мали потрчко још мањем шефу који би да се издркава на мене за ситне паре...
Цео овај мој усрани живот у Србији се борим за неку правду а на крају те људи прогласе барабом. Никада нисам никоме нешто украо, подметнуо али ми замерају сто чуда и недела за које немам појма. Човек ми је рекао у лице да сам ја деведесет посто добар човек али оних десет посто лошег у мени је пресудно и неће ме поджати. Свако нађе оправдање да не подржи правду...
Ја народе не могу да идем од куће до куће и да исправљам криве дрине. То што по атарима круже лажи о мени ја лично немам намеру да демантујем. Ево вам реална слика о мени као Ивану Стефановићу...
Крезав сам као просечни Србин јер немам пара да зубе поправим. Кријем лице када се смејем. Једног дана ћу можда моћи себи да обезбедим смели осмех... Склон сам да се удебљам не што једем ко свиња или лочем ко смук. Борим се одавно са неким поремећајима. Избегавам друштва јер често немам новца за кафану. Људи хоће да ме часте али ја нећу јер ако не могу да узвратим мене стид поједе. Волим и данас дању да учим и научим. Био сам вољено дете и имао сам заиста прелепо детињство испуњено љубављу родитеља и своје сестре.
Прочитао сам вагон књига и данас дању то радим. Школу сам учио како сам ја желео. Оно што ме није интересовало подмирио сам тројком а шта сам волео сувом петицом. Украо сам чоколадицу са друштвом у продавници. Данима нисам спавао, имао сам ноћне море све док нисам мојим укућанима то признао. Као дете су ме сви тукли јер сам био васпитан дечак који није знао за насиље. Онда ме је мој покојни отац научио да је одбрана добра и да се увек треба одупрети насилницима. Тада сам почео да тренирам Винг Чун Кунг Фу. Понављао сам шести разред основне школе јер сам био опседнут тренингом. Путовао сам петком у Загреб и враћао се тужно у Косјерић недељом. Отац, када сам пао годину рекао ми је : '' Школу си засрао због Кунг Фуа, немој засрати и Кунг Фу. '' Ево и сад ми сузе иду док пишем, мој отац ми је поклонио понос, разапео једра да пловим сновима. Постао сам мајстор њему у част. Док сам обучавао ученике никада их нисам наводио да буду барабе. Ни једно дете нисам тровао политиком. Усађивао сам им моралне вредности. Свако ко тврди другачије је само један мали бедни лажов...
Живот ми није био вазда бајковит. Отац ми је умро, нестао из живота када ми је највише требао. Био сам клињар којем брада тек почиње да расте и који преко ноћи постаје глава породице. Новца немамо, и оно што имамо мора да се замени у банци. Никад нећу заборавити дечачку срамоту. Стојим у реду у банци која је била преко пута ауто делова а сад је апотека. Сви имају брдо пара а ја, млад, зелен имам сићу. Срамота ми гори на грудима. Зар сам ја сиромах? Где ми је тата? Треба ми... Био сам бесан данима али сам издржао да останем поносан као да имам у руци дебели штос пропалих динара. Да ми није било тренинга борилачких вештина, ја бих данас био можда на робији, можда и мртав јер у то време лоше ствари су биле веома поводљиве. Моји падови су били заправо највећи успони, моје грешке највећи учитељи. Све то дугујем мојим родитељима и учитељима. Дуго сам био импулсиван и реаговао сам бурно на неправду. Често сам такав и грешио али знао сам да тражим опроштај. Заправо цео живот се трудим да себе поправим и исправим. Тежак сам за праћење јер захтевам превише услова. Не волим насиље, свађе али често ми живот намеће насилнике и будале. Људи мисле да сам супермен који може малим прстом да сломи неком руку. Неки ме возвише као да сам Брус Ли а неки покушавају цео живот да ме смање на миша у рупи. Ја сам само човек који покушава да проживи овај живот са што мање изазване штете. Нисам џукела која ће да те прода због нечега, често ћу бити уз тебе и ако ме то буде коштало. Такав сам био увек...
Не подносим сеоске интриге, геаке који се просеравају, сераторе који све оспоравају. Таквих се клоним и радије проводим дане у самоћи. Намиришем говно од човека у делићу секунде, то ми је природни дар. Читам између редова све приче и ловим лажи брзо. Не либим се да у лице кажем истину. Не стидим се да затражим опроштај ако погрешим. Са мном нема врдања, или те волим до неба или те одјебем до краја.
Голубар сам јер волим птице. Песник сам јер волим топле речи, свирам гитару јер волим звуке, пишем јер волим лепе приче. Само зими не боравим у ливадама сакупљајући лековито биље... Волим минимализам и примитивне вештине. Што вам пишем о себи. Можда је то пуки покушај себе да потврдим јер наилазим на гомиле неразумевања и оспоравања. Чујем гомиле лажи о мени. Неке су бестидне, неке су смешне, неке су гадљиве. Не правдам се никоме осим Богу.
Не волим интриге, не волим оне глупаве приче да је неко овакав или онакав а још га и не познајем. Борим се за неке вредности који су давно заборављене. У животу сам успео много тога. Када сам радио на радију изгарао сам од посла. Волео сам свој посао и давао сам себе максимално. Стално су ме оспоравали сератори и не престају са тим... Шта год да радим увек се појави неко говно од човека да ми то оспорава. Не осврћем се за таквима. Улазим у фазу старијег човека. Свестан сам да сам јавна личност у овом малом градићу. Од малена сам привлачио пажњу својим радом. Немојте мислити да сам ишао од ћошка до ћошка причајући како сам ја најбољи, блистави и неприкосновен. Само радим оно што волим и улажем и то максимални труд. Ви сте ти који ме дижете у небеса али и газите. Ви креирате о мени приче од лепих до најружнијих. Ја само радим оно што волим не марећи за причама...
На задњем протесту сам вам се обратио на бини не што сам ја безгрешни Иван. Обратио сам вам се као невољник невољницима. Причао сам вам као човек који је жедан правде. Нисам дошао да величам себе, да испаднем као неки лик који је препаметан. Нисам дошао доле да бих себи обезбедио посао или функцију. Само сам призивао правду и ништа више...
Од данас више нећу марити за вама. Бавићу се собом. Немојте ми пружати руке ако тонете, нећу вам је пружити. Нудио сам вам руку пре пада у блато. Говорио сам вам да је то лош правац а ви сте ме пљували. Дао сам вам себе несебично, ништа вам нисам тражио. Ви нећете боље јер да хоћете одавно би били на страни правде против кривде...
Никада се нисам стидео невољника, знао сам да пијанца подигнем са тротоара и одведем кући. Болеснима сам брисао сузе не марећи да ћу и ја добити исти проблем. Скакао сам у ватру не марећи за опекотине. Није ово хваљење једног лицемера, то је тако било стварно. Гледао сам како људи изгуравају жену која је болесна и има проблем. Безосећајна маса људи режи на невољнике. Стидим се туђег стида... Не желим више да говорим глувима, нећу да указујем слепима. Доста је било...
Ми смо народ који је окренуо леђа Богу, правди, осећањима, култури, образовању. Ми смо народ који је обесмислио све вредности. Ми смо народ који се бави ситним зађевицама, малим подвалама, оговарањима... Ми смо били велики народ али сада смо мали сироти хрчци...
Ви правдољубљиви немојте ми замерити што се повлачим, једноставно немам више снаге. Мука ми је од свега. Не могу више да гледам како ме газе због своје правдољубљивости разни идиоти испраних мозгова. Ево вам све и јебите се мајмуни тупави! Пљују ме неки анонимуси неиздркани онанисти, неки геаци неостварени сератори. Оспоравају ме глуперде што бауљају по вароши. Сви су паметнији, сви су бољи, сви све знају боље од мене. Па мајстори изволите микрофон је ваш, ја одох...
Више не постојим, више ме неће бити нигде... Не зовите, не тражите јер ме нећете наћи, а ни чути...
И овај текст није одустајење од протеста да се разумемо. Немојте повезивати моју причу са бунтом против Вучића. Ја ћу и даље да помажем у организацији. Чисто да вам напоменем :)
Цео овај мој усрани живот у Србији се борим за неку правду а на крају те људи прогласе барабом. Никада нисам никоме нешто украо, подметнуо али ми замерају сто чуда и недела за које немам појма. Човек ми је рекао у лице да сам ја деведесет посто добар човек али оних десет посто лошег у мени је пресудно и неће ме поджати. Свако нађе оправдање да не подржи правду...
Ја народе не могу да идем од куће до куће и да исправљам криве дрине. То што по атарима круже лажи о мени ја лично немам намеру да демантујем. Ево вам реална слика о мени као Ивану Стефановићу...
Прочитао сам вагон књига и данас дању то радим. Школу сам учио како сам ја желео. Оно што ме није интересовало подмирио сам тројком а шта сам волео сувом петицом. Украо сам чоколадицу са друштвом у продавници. Данима нисам спавао, имао сам ноћне море све док нисам мојим укућанима то признао. Као дете су ме сви тукли јер сам био васпитан дечак који није знао за насиље. Онда ме је мој покојни отац научио да је одбрана добра и да се увек треба одупрети насилницима. Тада сам почео да тренирам Винг Чун Кунг Фу. Понављао сам шести разред основне школе јер сам био опседнут тренингом. Путовао сам петком у Загреб и враћао се тужно у Косјерић недељом. Отац, када сам пао годину рекао ми је : '' Школу си засрао због Кунг Фуа, немој засрати и Кунг Фу. '' Ево и сад ми сузе иду док пишем, мој отац ми је поклонио понос, разапео једра да пловим сновима. Постао сам мајстор њему у част. Док сам обучавао ученике никада их нисам наводио да буду барабе. Ни једно дете нисам тровао политиком. Усађивао сам им моралне вредности. Свако ко тврди другачије је само један мали бедни лажов...
Живот ми није био вазда бајковит. Отац ми је умро, нестао из живота када ми је највише требао. Био сам клињар којем брада тек почиње да расте и који преко ноћи постаје глава породице. Новца немамо, и оно што имамо мора да се замени у банци. Никад нећу заборавити дечачку срамоту. Стојим у реду у банци која је била преко пута ауто делова а сад је апотека. Сви имају брдо пара а ја, млад, зелен имам сићу. Срамота ми гори на грудима. Зар сам ја сиромах? Где ми је тата? Треба ми... Био сам бесан данима али сам издржао да останем поносан као да имам у руци дебели штос пропалих динара. Да ми није било тренинга борилачких вештина, ја бих данас био можда на робији, можда и мртав јер у то време лоше ствари су биле веома поводљиве. Моји падови су били заправо највећи успони, моје грешке највећи учитељи. Све то дугујем мојим родитељима и учитељима. Дуго сам био импулсиван и реаговао сам бурно на неправду. Често сам такав и грешио али знао сам да тражим опроштај. Заправо цео живот се трудим да себе поправим и исправим. Тежак сам за праћење јер захтевам превише услова. Не волим насиље, свађе али често ми живот намеће насилнике и будале. Људи мисле да сам супермен који може малим прстом да сломи неком руку. Неки ме возвише као да сам Брус Ли а неки покушавају цео живот да ме смање на миша у рупи. Ја сам само човек који покушава да проживи овај живот са што мање изазване штете. Нисам џукела која ће да те прода због нечега, често ћу бити уз тебе и ако ме то буде коштало. Такав сам био увек...
Не подносим сеоске интриге, геаке који се просеравају, сераторе који све оспоравају. Таквих се клоним и радије проводим дане у самоћи. Намиришем говно од човека у делићу секунде, то ми је природни дар. Читам између редова све приче и ловим лажи брзо. Не либим се да у лице кажем истину. Не стидим се да затражим опроштај ако погрешим. Са мном нема врдања, или те волим до неба или те одјебем до краја.
Голубар сам јер волим птице. Песник сам јер волим топле речи, свирам гитару јер волим звуке, пишем јер волим лепе приче. Само зими не боравим у ливадама сакупљајући лековито биље... Волим минимализам и примитивне вештине. Што вам пишем о себи. Можда је то пуки покушај себе да потврдим јер наилазим на гомиле неразумевања и оспоравања. Чујем гомиле лажи о мени. Неке су бестидне, неке су смешне, неке су гадљиве. Не правдам се никоме осим Богу.
Не волим интриге, не волим оне глупаве приче да је неко овакав или онакав а још га и не познајем. Борим се за неке вредности који су давно заборављене. У животу сам успео много тога. Када сам радио на радију изгарао сам од посла. Волео сам свој посао и давао сам себе максимално. Стално су ме оспоравали сератори и не престају са тим... Шта год да радим увек се појави неко говно од човека да ми то оспорава. Не осврћем се за таквима. Улазим у фазу старијег човека. Свестан сам да сам јавна личност у овом малом градићу. Од малена сам привлачио пажњу својим радом. Немојте мислити да сам ишао од ћошка до ћошка причајући како сам ја најбољи, блистави и неприкосновен. Само радим оно што волим и улажем и то максимални труд. Ви сте ти који ме дижете у небеса али и газите. Ви креирате о мени приче од лепих до најружнијих. Ја само радим оно што волим не марећи за причама...
На задњем протесту сам вам се обратио на бини не што сам ја безгрешни Иван. Обратио сам вам се као невољник невољницима. Причао сам вам као човек који је жедан правде. Нисам дошао да величам себе, да испаднем као неки лик који је препаметан. Нисам дошао доле да бих себи обезбедио посао или функцију. Само сам призивао правду и ништа више...
Од данас више нећу марити за вама. Бавићу се собом. Немојте ми пружати руке ако тонете, нећу вам је пружити. Нудио сам вам руку пре пада у блато. Говорио сам вам да је то лош правац а ви сте ме пљували. Дао сам вам себе несебично, ништа вам нисам тражио. Ви нећете боље јер да хоћете одавно би били на страни правде против кривде...
Никада се нисам стидео невољника, знао сам да пијанца подигнем са тротоара и одведем кући. Болеснима сам брисао сузе не марећи да ћу и ја добити исти проблем. Скакао сам у ватру не марећи за опекотине. Није ово хваљење једног лицемера, то је тако било стварно. Гледао сам како људи изгуравају жену која је болесна и има проблем. Безосећајна маса људи режи на невољнике. Стидим се туђег стида... Не желим више да говорим глувима, нећу да указујем слепима. Доста је било...
Ми смо народ који је окренуо леђа Богу, правди, осећањима, култури, образовању. Ми смо народ који је обесмислио све вредности. Ми смо народ који се бави ситним зађевицама, малим подвалама, оговарањима... Ми смо били велики народ али сада смо мали сироти хрчци...
Ви правдољубљиви немојте ми замерити што се повлачим, једноставно немам више снаге. Мука ми је од свега. Не могу више да гледам како ме газе због своје правдољубљивости разни идиоти испраних мозгова. Ево вам све и јебите се мајмуни тупави! Пљују ме неки анонимуси неиздркани онанисти, неки геаци неостварени сератори. Оспоравају ме глуперде што бауљају по вароши. Сви су паметнији, сви су бољи, сви све знају боље од мене. Па мајстори изволите микрофон је ваш, ја одох...
Више не постојим, више ме неће бити нигде... Не зовите, не тражите јер ме нећете наћи, а ни чути...
И овај текст није одустајење од протеста да се разумемо. Немојте повезивати моју причу са бунтом против Вучића. Ја ћу и даље да помажем у организацији. Чисто да вам напоменем :)