О животу...
Бездан није пука рупа у земљи, бездан правимо ми својим понашањима и делима. Ми смо та жива бића која чине срећу и тугу, зло и добро. Ништа горе нема када у народу превлада зло. Тада се ствара бездан - рупчага чије се дно не види од таме. Када зло превлада највише страдају поштени, добри и храбри. Храброст је бранити добро ма колико зла било око тебе. Ко се постиди бранити добро у временима зла тај је гори од самог зла. Ко не брани здрав разум он учествује у грађењу безумља...
Питају ме где живим, која ми је домовина. Живим на земљи, домовину немам јер сам дошао овде као гост и путник на одређено време. Нисам бирао дестинацију, једноставно сам се ту нашао. Само су ме спустили и рекли доћемо по тебе кад ти истекне време. Ако се дубље унесемо у сам живот морамо приметити колико је све уоквирено у правила од парчета земље до парчета земље. Свет се градио ка вишим циљевима једнакости. Али свет колико год желео рај на земљи увек има и ону страну која ће да му га руши. Не сабирам златнике у ћуп како бих био богат. Шта ће ми? Где ћу га? Све је тако пролазно и безвредно. Једино што ме чини срећним је да волим, да утешим, да чиним лепе ствари. Заправо ја сам само туриста који је дошао да прошета, застане и диви се овој прелепој планети. Желим да што више видим и упијем ове лепоте али ми непрестано навлаче мрак на очи. Када желим да седим и слушам тишину они дођу и заклоне ми сунце галамећи. Када им се успротивим они ме прогласе за непожељног госта.
Неко ће рећи опет филозофира. Знате, ја за разлику од вас размишљам о лепоти мира, љубави и опуштања. Вама и то смета. Ако се склоним негде далеко од вас и ваших очију и постанем као дрво. Ви ћете ме тражити да ме обалите на тло и претворите у намештај који одговара за ваше гузице.
Некад пожелим бољи фотоапарат али фотке бих свакако делио са вама. Не бих узимао нешто да имам него да преко нечег делим нешто лепо. Ако бих узео гитару, не бих правио тезгу, пробао бих да пронађем умилне звуке да вам утоплим уши. Ако бих умесио колаче, не бих их појео сам већ би ми била лепота да их поделимо а моје највеће задовољство да ви уживате у укусу. Када зарадим неки новац, трудим се да га се што пре растосиљам. Нешто себо купим, нешто другима поклоним. Шта ће ми новац на гомили када здравље нико купити не може, када љубав са новце није права, када паре доводе до похлепе и свађа. Не алудирам на себе да сам савршен. Далеко сам од тога. Моје грешке сам давно пред Богом разголитио и признао их и њему и себи. Обрачунавам се са својим манама цео живот. Неке сам победио, неке су баш досадно упорне...
Од малих ногу сањао сам да стварам добру музику, да нахраним птице, да утешим несрећне, да чиним неке лепе ствари које маме осмех и нежност. Како сам растао сваки такав покушај био је изгажен. Свако би да буде главни и да се само он пита а то не може да функционише у свету љубави, креативности и утехе. На жалост у све смо убацили тај порив вође чопора. Вук као вођа стара се о чопору али ми смо превише себични да би и мало личили на вука којег лако убијемо зарад спорта. Управо сам помислио на Фердинанда бика који је леп, снажан али и нежан и воли мир. Ухвате га и покушавају натерати да буде бесни бик којег на крају убијају због забаве. Сви ми који тежимо ка општем добру смо по мало Фердинанд. Сви нас трују како би попустили у одупирању према бесу. То у народу кажемо '' допиздело му или прекипело ''...
Човек је величанствено биће које дође рођењем да би га околина обликовала према својим правилима. То је уједно и смрт слободе са којом дођеш из мајчине утробе. Зашто нас нешто тера ка слободи, ка правди, ка љубави. Па дошли смо на зељу из првобитног окружења где је љубав, доброта и слобода. Како нас доктор опамари по гузици и ми заплачемо одмах схватимо где смо се нашли. Одрастамо у назирањима свог првобитног живота и окружења. Јер да нисмо били у том окружењу а како би уопште знали за љубав, вољење, мир и доброчинство...
Не знам што сам ово написао... Можда ће неком бити на корист, а можда и неће. Свакако да ником штетити неће...
Неко ће рећи опет филозофира. Знате, ја за разлику од вас размишљам о лепоти мира, љубави и опуштања. Вама и то смета. Ако се склоним негде далеко од вас и ваших очију и постанем као дрво. Ви ћете ме тражити да ме обалите на тло и претворите у намештај који одговара за ваше гузице.
Некад пожелим бољи фотоапарат али фотке бих свакако делио са вама. Не бих узимао нешто да имам него да преко нечег делим нешто лепо. Ако бих узео гитару, не бих правио тезгу, пробао бих да пронађем умилне звуке да вам утоплим уши. Ако бих умесио колаче, не бих их појео сам већ би ми била лепота да их поделимо а моје највеће задовољство да ви уживате у укусу. Када зарадим неки новац, трудим се да га се што пре растосиљам. Нешто себо купим, нешто другима поклоним. Шта ће ми новац на гомили када здравље нико купити не може, када љубав са новце није права, када паре доводе до похлепе и свађа. Не алудирам на себе да сам савршен. Далеко сам од тога. Моје грешке сам давно пред Богом разголитио и признао их и њему и себи. Обрачунавам се са својим манама цео живот. Неке сам победио, неке су баш досадно упорне...
Од малих ногу сањао сам да стварам добру музику, да нахраним птице, да утешим несрећне, да чиним неке лепе ствари које маме осмех и нежност. Како сам растао сваки такав покушај био је изгажен. Свако би да буде главни и да се само он пита а то не може да функционише у свету љубави, креативности и утехе. На жалост у све смо убацили тај порив вође чопора. Вук као вођа стара се о чопору али ми смо превише себични да би и мало личили на вука којег лако убијемо зарад спорта. Управо сам помислио на Фердинанда бика који је леп, снажан али и нежан и воли мир. Ухвате га и покушавају натерати да буде бесни бик којег на крају убијају због забаве. Сви ми који тежимо ка општем добру смо по мало Фердинанд. Сви нас трују како би попустили у одупирању према бесу. То у народу кажемо '' допиздело му или прекипело ''...
Човек је величанствено биће које дође рођењем да би га околина обликовала према својим правилима. То је уједно и смрт слободе са којом дођеш из мајчине утробе. Зашто нас нешто тера ка слободи, ка правди, ка љубави. Па дошли смо на зељу из првобитног окружења где је љубав, доброта и слобода. Како нас доктор опамари по гузици и ми заплачемо одмах схватимо где смо се нашли. Одрастамо у назирањима свог првобитног живота и окружења. Јер да нисмо били у том окружењу а како би уопште знали за љубав, вољење, мир и доброчинство...
Не знам што сам ово написао... Можда ће неком бити на корист, а можда и неће. Свакако да ником штетити неће...