Косјерић показао понос!
Косјерић је синоћ показао и доказао да је задржао понос и инат свим овим слугеранима који саучествују у уништавању Србије а и општине Косјерић. Око три стотине људи дошло је у тржни центар на први протест против политике Александра Вучића.
У једном моменту пре самог почетка протеста на врху зграде кроз прозорче у тмини собе приметим два човека са камерама како нас снимају. Махао сам им чисто да поздравим људе. Крвав је то посао да се кријеш по ћумезима и фоткаш народ за некога. Идући петак сиђите људи слободно, стаћемо сви да се сликамо, ми немамо чега да се стидимо а ни кријемо.
Са прозора људи кријући посматрају призор и ситуацију на тржном центру. Музика у свом ритму тера апатију. Партибрејкерси поново растерују мрак док Цане поручује '' Бити исти, посебан, слободан, бити само свој '' уз заразни риф Антуна. Мој другар Димитрије каже '' ма нема револуције без рокен рола ''. Народ полако долази све више и више. Ми смо пре два дана рекли да ако дође и педесет људи да је то успех. Свесни смо колики је страх у народу, колика је депресија завладала. Али у једном моменту када сам узео микрофон да се обратим народу схватио сам да нас је баш пуно. Почињем да причам, нисам спремао говор, могао сам али нисам стигао. Испред мене флешбекови прошлости. Деведесете године, мраз, снег, пиштаљке и народ. Борим се са собом да ме не надвладају емоције. Еј, стојим овде сада на истом мести као и у прошлом веку деведесетих. Шта да кажем народу а да већ није чуо? Како да објасним ову ситуацију у којој смо. Протестовали смо месецима деведесетих, победили диктатора, донели Србији демократију али наши политичари нису са њом знали како се поступа. Освојили смо тим политичарима демократију и дали им је у руке а они су је раскомадали...
Стојим синић и гледам људе, људи гледају у мене. Видим многе распале коалиције, промашене потезе. Видим и самог себе који је пре десет година исто мислио да је његова партија спаситељ Србије. Схватам да нико није крив што је поверовао својим лидерима. Једино су политички лидери одговорни што смо разједињени, поражени, обезвређени. Али криви смо и ми што смо их слепо слушали, што смо се међусобно свађали да би нам у тој неслози иза леђа поново дошле авети прошлости... Наши лидери су трговци коалиција, наши лидери су нас понизили... Деценију више нисам припадник ни једне партије, слободан сам и ту слободу не дам никоме!
Ево нас поново на почетку драги моји саборци. Ево нас у шетњи. Уморни смо и прегажени, понижени, обезвређени као никада до сада. Шљам је еволуирао у црве. За време Милошевића били су много достојанственији поданици, сада су постали безлична људска створења. Понижавају се до бљутавости. Водају их као овнове по вашарима. Просе капиларне гласове да би задржали своја радна партијска места. Туга је то велика гледати те људе. Због таквих деца одлазе из Србије, због таквих ми из дана у дан пропадамо. Нису ти људи свесни ничега. А ми који видимо стварност својим очима видимо трагедију једног народа који је слуга режима. И ми треба да се изборимо са демонским паклом стања у Србији. Али ако ми нећемо ко ће?
Исмевају нас разни буздовани, оспоравају нам призоре слепци. Пописују нас слугерани, лопови нам прете законом. Један каже да је било више на сахрани његовог комшије и као он умире од смеха. То је та врста људи која је бљутава со ове земље. И биће ово тешка борба драги моји саборци. Ми који смо кренули у протест не желимо партијску државу. Ми желимо један систем државе који је једнак за све. Ми желимо да радимо, да бирамо најбоље, да нас лече доктори ослобођени политике, да нам децу уче вредностима учитељи који не припадају ни једној политици. Желимо судију који ће законом тумачити правду а не како му се наложи из странке. Желимо полицајце којима не вија над главом политичко говно које му нареди да криминалца пусти, а да га тера да кажњава поштен свет. Желимо Србију у којој ће политика бити веома досадна. Желимо председника Србије да видимо по некад на медијима а не сваки божији дан по сто пута.
Питају нас неки а за кога ви шетате. Ко вам је вођа? Знате ко пита тако? Питају нас слугерани лидера, странки који не могу да изађу из тих оквира. Покушавају да нам прикаче Ђиласа, Јеремића, Обрадовића. Њима је непојмљиво да неко протестује без налога партије. То су људи који једноставно не знају какав је живот у демократији. То је навикло на корбач, на владавину једног. Србија није таква била све док није пригрлила комунизам. Од Тита овај народ не уме да мисли својом главом. Овај народ је заборавио да тражи изобиље, бољи стандард. Ја не могу да разумем људе који ћуте за мрвице, за бедне плате, за јефтине кинезице које обувају од две хиљадарке. Зар не пожелите нешто боље у животу? Ако јесте ви не кривите власт него вам је крив неког тамо после седам година.
Питате нас за ким идете, за ким шетате? Шетамо за правдом! Шетамо да би победили диктатора а када њега свргнемо да ми изаберемо људе који нису ни Ђилас ако ћемо искрено, ни Јеремић ни Обрадовић. Ми ћемо изабрати нова лица која су учена, поштена и нису робови странки. Та прва прелазна влада у Србији мораће да уведе ред у држави. Ту владу морамо чувати као мало воде на длану. Та влада ће морати да истера криминал, корпупцију и да обезбеди слободне медије и фер изборе. Ето за тим ми шетамо и због тога протестујемо!
Драги моји суграђани, ви сте синоћ у Косјерићу показали да није све готово. Пуно ми је срце што сам шетао са вама. Неће нам бити лако. Вређаће нас, понижавати. Ко зна шта ћу за који дан сазнати о себи. Морамо бити свесни да ће они своје фотеље и радна места чувати свим средствима. Али и они морају знати да ми више немамо шта да изгубимо. Ми смо са њима изгубили све. Ми нисмо насилници, нисмо лопови, нисмо ни политичари. Ми смо само народ који тражи једнака права и нормалан живот...
Видимо се драги моји саборци у петак у 18 часова на истом месту. Хвала вам на свему...
У једном моменту пре самог почетка протеста на врху зграде кроз прозорче у тмини собе приметим два човека са камерама како нас снимају. Махао сам им чисто да поздравим људе. Крвав је то посао да се кријеш по ћумезима и фоткаш народ за некога. Идући петак сиђите људи слободно, стаћемо сви да се сликамо, ми немамо чега да се стидимо а ни кријемо.
 |
| Фото: Зоран Лапчевић |
Са прозора људи кријући посматрају призор и ситуацију на тржном центру. Музика у свом ритму тера апатију. Партибрејкерси поново растерују мрак док Цане поручује '' Бити исти, посебан, слободан, бити само свој '' уз заразни риф Антуна. Мој другар Димитрије каже '' ма нема револуције без рокен рола ''. Народ полако долази све више и више. Ми смо пре два дана рекли да ако дође и педесет људи да је то успех. Свесни смо колики је страх у народу, колика је депресија завладала. Али у једном моменту када сам узео микрофон да се обратим народу схватио сам да нас је баш пуно. Почињем да причам, нисам спремао говор, могао сам али нисам стигао. Испред мене флешбекови прошлости. Деведесете године, мраз, снег, пиштаљке и народ. Борим се са собом да ме не надвладају емоције. Еј, стојим овде сада на истом мести као и у прошлом веку деведесетих. Шта да кажем народу а да већ није чуо? Како да објасним ову ситуацију у којој смо. Протестовали смо месецима деведесетих, победили диктатора, донели Србији демократију али наши политичари нису са њом знали како се поступа. Освојили смо тим политичарима демократију и дали им је у руке а они су је раскомадали...
Стојим синић и гледам људе, људи гледају у мене. Видим многе распале коалиције, промашене потезе. Видим и самог себе који је пре десет година исто мислио да је његова партија спаситељ Србије. Схватам да нико није крив што је поверовао својим лидерима. Једино су политички лидери одговорни што смо разједињени, поражени, обезвређени. Али криви смо и ми што смо их слепо слушали, што смо се међусобно свађали да би нам у тој неслози иза леђа поново дошле авети прошлости... Наши лидери су трговци коалиција, наши лидери су нас понизили... Деценију више нисам припадник ни једне партије, слободан сам и ту слободу не дам никоме!
 |
| Фото: Бобан Остојић |
Ево нас поново на почетку драги моји саборци. Ево нас у шетњи. Уморни смо и прегажени, понижени, обезвређени као никада до сада. Шљам је еволуирао у црве. За време Милошевића били су много достојанственији поданици, сада су постали безлична људска створења. Понижавају се до бљутавости. Водају их као овнове по вашарима. Просе капиларне гласове да би задржали своја радна партијска места. Туга је то велика гледати те људе. Због таквих деца одлазе из Србије, због таквих ми из дана у дан пропадамо. Нису ти људи свесни ничега. А ми који видимо стварност својим очима видимо трагедију једног народа који је слуга режима. И ми треба да се изборимо са демонским паклом стања у Србији. Али ако ми нећемо ко ће?
Исмевају нас разни буздовани, оспоравају нам призоре слепци. Пописују нас слугерани, лопови нам прете законом. Један каже да је било више на сахрани његовог комшије и као он умире од смеха. То је та врста људи која је бљутава со ове земље. И биће ово тешка борба драги моји саборци. Ми који смо кренули у протест не желимо партијску државу. Ми желимо један систем државе који је једнак за све. Ми желимо да радимо, да бирамо најбоље, да нас лече доктори ослобођени политике, да нам децу уче вредностима учитељи који не припадају ни једној политици. Желимо судију који ће законом тумачити правду а не како му се наложи из странке. Желимо полицајце којима не вија над главом политичко говно које му нареди да криминалца пусти, а да га тера да кажњава поштен свет. Желимо Србију у којој ће политика бити веома досадна. Желимо председника Србије да видимо по некад на медијима а не сваки божији дан по сто пута.
Питају нас неки а за кога ви шетате. Ко вам је вођа? Знате ко пита тако? Питају нас слугерани лидера, странки који не могу да изађу из тих оквира. Покушавају да нам прикаче Ђиласа, Јеремића, Обрадовића. Њима је непојмљиво да неко протестује без налога партије. То су људи који једноставно не знају какав је живот у демократији. То је навикло на корбач, на владавину једног. Србија није таква била све док није пригрлила комунизам. Од Тита овај народ не уме да мисли својом главом. Овај народ је заборавио да тражи изобиље, бољи стандард. Ја не могу да разумем људе који ћуте за мрвице, за бедне плате, за јефтине кинезице које обувају од две хиљадарке. Зар не пожелите нешто боље у животу? Ако јесте ви не кривите власт него вам је крив неког тамо после седам година.
Питате нас за ким идете, за ким шетате? Шетамо за правдом! Шетамо да би победили диктатора а када њега свргнемо да ми изаберемо људе који нису ни Ђилас ако ћемо искрено, ни Јеремић ни Обрадовић. Ми ћемо изабрати нова лица која су учена, поштена и нису робови странки. Та прва прелазна влада у Србији мораће да уведе ред у држави. Ту владу морамо чувати као мало воде на длану. Та влада ће морати да истера криминал, корпупцију и да обезбеди слободне медије и фер изборе. Ето за тим ми шетамо и због тога протестујемо!
Драги моји суграђани, ви сте синоћ у Косјерићу показали да није све готово. Пуно ми је срце што сам шетао са вама. Неће нам бити лако. Вређаће нас, понижавати. Ко зна шта ћу за који дан сазнати о себи. Морамо бити свесни да ће они своје фотеље и радна места чувати свим средствима. Али и они морају знати да ми више немамо шта да изгубимо. Ми смо са њима изгубили све. Ми нисмо насилници, нисмо лопови, нисмо ни политичари. Ми смо само народ који тражи једнака права и нормалан живот...
Видимо се драги моји саборци у петак у 18 часова на истом месту. Хвала вам на свему...