Са Миланом о свему...
Људи одлазе и одлазе, и одлазе. Овде је досадно сви су побегли на неко забавније место... (М. Младеновић )
У праву си Милане. Сеобе креативаца непрестано трају. Одлазе из затуцаних ставова, вечитих оспоравања, тапаљских доктрина провинције.Немаш са ким да попричаш о доброј књизи, да поделиш своја виђења, да се дивиш заласку сунца или певушиш неку добру песму... Ако ниси провинцијска шема, сматрај да си лудак, сероња и филозоф...
Осврни се мирно на године прошле у низу што шапућу бледо је, бледо је... Сасвим је испрано сећање моје, не желим да знам. Зачешљај прамен страха са лица, склони те уморне завидне очи, да не видим очај, да не видим ништа што нећу да знам, остави траг... ( М. Младеновић )
Често призивам прошле дане и кроз обрисе назирем насмејана лица младости своје. Бледо је мој Милане, бледо је све. Толике године посрнућа прекривених вечитим жељама за нормалним животом. Нагомилана разочарења потискују сећања на неке давне дане славе. Изгубили смо пркос, потрошили кураж па се свако јутро преплашимо сами себе видећи уморне очи, очај на челу. Оборим поглед пред својим лицем, нећу да видим тог старца преко пута. Где ми је младост, како је све тако брзо прошло? Ваљда је било превише корака у беспућу па се није ни осетило ништа...
Треба ми свет отворен за погледе, отворен за трчање. Треба ми соба да прими пет хиљада људи са дигнутим чашама... ( М. Младеновић )
Ни ја нисам престао да вапим за отворен свет, за погледе. Жељан сам светла у овом деценијском мраку. Од како сам рођен непрестано ме јуре нудећи ми амове да вучем гомиле. Од малих ногу стављају ми на главу уларе како би ми ускратили видике и усмерили у њиховом правцу за којег сматрају да је прави. Не сећам се отворених погледа, вазда само имали отворене и прикривене аутократе. И ја сам сањао мој Милане пет хиљада људи на улици како јури дигнутих бакљи. Нигде их нема... Нигде их нема...
У кругу ока, испод нервозне коже мирно чека глад. Напукле снаге али гвозденог стиска, вреба глад. И када мислим да је свега ми доста, када кренем да се хватам за земљу, опет осећам глад... То није игра за једно, то је игра за двоје, за мене и глад. Та грешка може да ме кошта живота, живим само за глад. Глад ми отима додир, глад ми узима душу... ( М. Младеновић )
Никада нисам имао прилике да ти кажем да си овим стиховима невероватно објаснио народ у Србији. Једном смо се питали зашто ова сиротиња стално гласа диктаторе. А онда сам чуо како певаш о глади. Народ се сведе на мрвице и доведе до очаја. Глад почиње да распламсава страх. Људи почињу да се ослањају на мрвице и знају да ће их добити. Господари им непрестано говоре да ако оду од њих умреће од глади. Ми те хранимо, са нама живећеш. Не мириши трпезе оних што ти говоре ајде овамо. Лажу те да би изгубио нашу милост. Ако би неко хтео да промени нешто, он има усађен страх од грешке. Шта ако променим а ништа не добијем? '' Та грешка може да ме кошта живота, живим за глад '' и то си сјајно рекао! Народ је непрестано гладан али мрвице га одржавају у животу и наравно да ће живети за глад јер су му утувили у главу да нигде нема више ни боље. Такав живот ствара јед у човеку и страх му даје слепило. Такав живит ( глад ) му отима додир, узима душу, спутава промене...
Нисмо знали да је коцка бачена, нисмо знали да је срушен мост. Река блиста испод чизама, чиста вода мало крвава. Идемо! Нисмо знали да су села спаљена, нисмо знали да је ватра грех. Наше руке нису везане, наше руке нису блуднице. Идемо! ( М. Младеновић )
Подсетио си ме младости када сам тек требао да живим. Појма нисам имао да је коцка бачена, да ће наједном уместо рифова гитара заурлати сирене за узбуну а да ће уместо бубњева решетати рафали олова. Гледао сам људе наложене да су командоси. Река је блистала испод њихових чизама све док нису угледали плутање лешева. Нико није знао да су села спаљена и да су то ужасни призори младих људи. Појма нисмо имали ни ми на овој страни, ни они на другој да нам руке нису биле везане и да смо могли једноставно прекинути ратове. Могли смо окренути цеви на оне који су нас гурали у ровове. Да је свако нормалан окренуо цев иза себе данас би ретко ко распиривао мржње и поредио бројеве лешева. Били смо млади, глупи и неискусни. Јебига, нисмо знали да нам руке нису биле везане и да нису блуднице... Идемо...
Пролазе бродови, трубе у част звоне на узбуну. Деца уче да плачу, деца уче да познају свој глас. У топлим јаслама у хладу бора под зидом чемпреса, ми мењамо нашу ноћ за неки туђи дан, за неки туђи дан... ( М. Младеновић )
Једном сам посматрао возове како одлазе и одлазе. Пуно је било оних који су ме звали да уђем у вагон и одем. Више их не видим да долазе. Сада живим са онима који мењају своје ноће за неки туђи дан. Ујутру навуку маске среће са изразима како је све подобно. Своје ноћи проводе у очају али свако ново јутро је нови дан за глуматање задовољног човека. Само да се сачува радно место и минималац. Вешто избегавају бунт храбрих кријући се у сенкама парка. Чекају да се маса разиђе јер ово је њихова ноћ очаја коју ће заменити за неки туђи дан...
Треба да се ради у фабрикама! Треба да се хода улицама! Треба да се трчи парковима? Треба да се спава у креветима! Треба да се чисти! Треба да се чисти! Треба да се чисти... ( М. Младеновић )
Не сећам се неког нормалног времена и периода живота Људи су заборавили на лагодан живот и све је мање оних који га траже. Они који преко странака добију посао имају само мало олакшање јер ће примати плату сваког месеца. Но, њихов живот је под пресијом. Сваки час странка може да их баци низ воду. Ти је живот напетих нерава. Мораш да се улизујеш, да радиш шта ти се каже. Зато треба да се чисти систем.
Забрањујем све оне замке ваше подлости. Забрањујем да додир зависти буде крај... Ово не сме бити крај! Ово не сме бити крај... ( М. Младеновић )
Остаје нам последња шанса овај протест. Слажем се са тобом Милане све што си рекао и поручио. Забрањујемо све замке и подлости у нашим редовима оних који се боре за положај. Имамо једно зло пред нама, али имао и оно које је међу нама и кидише на трон. Додир зависти не сме бити крај и задња реч. Морамо се ослободити лошег да би коначно нешто урадили добро. Ово не сме бити крај...