Жив јесам али као да нисам...
Називате нас олошем и наркоманима, фашистима, насилницима... Изврћете истину и распирујете мржњу у народу. Хаписте нас и пресуђујете по кратком поступку. За вас закони не важе али за ваше противнике врло ефикасно. Преко ваших фекалних медија изврћете чињенице на гнусан начин. Говорите о просперитету којег нема, причате нам о бајкама али пред очима видимо хорор.
Ако бих сада умро и на небу нашао ђедове, прађедове и оне силне знане и незнане јунаке, не знам како бих им објаснио стање у Србији. Како да им кажем да је у овој отаџбини за које су животе дали владају најгори међу нама. Како да им објасним да народ више не цени поштене и добре и да бира најгоре. Шта да кажем светом Сави да му србадија исмева Христа и претвара веру у примитивизам. Како да кажем једном Пупину, Тесли и осталим умним људима да институције воде политички дилетанти са купљеним дипломама?Шта да кажем оним људима који су вредно градили државу да су сада вреднији полтрони и хуље него вредни мајстори свог заната? Шта да кажем песницима од Милана Ракића до Алексе Шантића да се по Србији пева о јебачини, разврату и да је љубав изумрла последњим романтицима пожутелих страница књига. Како ја мом ђеду Урошу који је прешао Албанију да објасним да је министар војске један дезертер? Шта да кажем знаним и незнаним јунацима, вредним и уминим људима? Немам речи... Могу само да поцрвеним од стида оног туђег...
Над Србијом надвили се тамни облаци ношени злокобним фијукањем ветра. Свако јутро нека туга осети се у грудима како тишти. Плаче ми се негде дубоко у шуми, далеко од људи. Тужно је гледати ову силну мржњу и неслогу. Тужно је видети посрнућа и богохуљења. Претварамо се у безлична створења која тумарају по животној сцени.
Ако бих сада умро и срео негде тамо на небу све оне који су животе дали да Србија буде дом поштених, моралних и мудрих, не бих знао да им објасним садашњост Србије. Борио сам се за те врлине и умал не бих каменован због истине. Говорећи данима поруке мира, савести навукао сам мржњу и бес народа. Можда сам и умро на неком ћошку расцопане главе или сам стрељан по кратком поступку као издајник који се борио за добротољубље. Не знам ако сам умро како сам умро. Не знам ништа да објасним онима које ћу срести на небу. Жив јесам а као да нисам. Ко да призивам небеског шефа да ме пензионише раније. Не може ни један гласник отићи у небеску пензију а да не буде инвалидска. Дуго траје опоравак душе кад дође из земље. То су муке Исусове...
Жив сам ја али ко да нисам. Гласан сам а ко да сам нем. Чују ме а као да ушију немају. Поштен сам а као да сам највећа протува. Волим а као да сам крвник. Зборим о доброти а као да заговарам највеће ратове. Будим а као да онесвешћујем. Жив јесам ал' као да нисам...
Над Србијом надвили се тамни облаци ношени злокобним фијукањем ветра. Свако јутро нека туга осети се у грудима како тишти. Плаче ми се негде дубоко у шуми, далеко од људи. Тужно је гледати ову силну мржњу и неслогу. Тужно је видети посрнућа и богохуљења. Претварамо се у безлична створења која тумарају по животној сцени.
Ако бих сада умро и срео негде тамо на небу све оне који су животе дали да Србија буде дом поштених, моралних и мудрих, не бих знао да им објасним садашњост Србије. Борио сам се за те врлине и умал не бих каменован због истине. Говорећи данима поруке мира, савести навукао сам мржњу и бес народа. Можда сам и умро на неком ћошку расцопане главе или сам стрељан по кратком поступку као издајник који се борио за добротољубље. Не знам ако сам умро како сам умро. Не знам ништа да објасним онима које ћу срести на небу. Жив јесам а као да нисам. Ко да призивам небеског шефа да ме пензионише раније. Не може ни један гласник отићи у небеску пензију а да не буде инвалидска. Дуго траје опоравак душе кад дође из земље. То су муке Исусове...
Жив сам ја али ко да нисам. Гласан сам а ко да сам нем. Чују ме а као да ушију немају. Поштен сам а као да сам највећа протува. Волим а као да сам крвник. Зборим о доброти а као да заговарам највеће ратове. Будим а као да онесвешћујем. Жив јесам ал' као да нисам...