Девети март данас...
Био сам млад човек када се дешавао девети март и када је СПО био опозициона сила од странке и када је Вук Драшковић био краљ тргова. Нећу улазити у причу о томе шта је Вук сада и у шта се претворио. Причаћу вам о људима који су били храбри, који су имали срце да се боре на улицама против диктатора...
Некада у Србији народ је био дрчан и поносан. Имали смо две стране, ону уз режим и ону слободну која је тражила своја права под овим небом у Србији. Хиљаде људи смело је ходало и поред водених топова, гумених метака, сузаваца и убистава. Пркосне генерације јуришале су на режимске пендреке, голоруки али са великим срцем. Девети март да је победио можда би се остварила једна жеља Вука Драшковића коју је написао мом другару на књизи као посвету. '' Желим ти Србију коју сањаш ''... А сањао је уређену државу у којој се више нико не бави политиком, где на крсним славама људи причају о лепим догађајима а не да се свађају око лидера. Сањао је он безбрижан живот без сирена за ваздушни напад, без корачница, без горива у флаши од 2 литра. Сањао је мој другар све оно што многе европске земље имају деценијама. Сањао је да ради, да од плате купи оно што воли, да путује, да ствара... Снови су му од тог деветог марта па до сада згажени, пребијени, стуцани маљем. Данас једва опстаје и саставља крај са крајем. Уморна лица, угашених очију живи од данас до сутра. Борио се као лав против диктатуре, заједно смо јуришали на водене топове. Хтели смо државу у којој ћемо живети насмејаних лица, зато смо били решени да идемо до краја...
Ја сам стицајем околности упао у медије, радио и стварао од себе човека који пише вести, репортаже, снима емисије и помаже креативне људе. Мислио сам да ћу цео живот то радити али повампирене деведесете пресекле су ми цео један век рада. Данас сам блогер који пише критичке осврте о политици. То ми је уједно и терапија да сачувам здрав разум. Да ми није писања одавно бих забраздио на мрачној страни живота.
Девети март драги моји омладинци био је симбол курчевитих момака али и девојака. Читаве генерације су показала понос, свесност и снагу да се одупре утуцавању мозга. Гледам вас младе како игноришете сва срања која вас окружују. Немате ни мало одговорности према себи и својој будућности. Неке је повео бег у лаке дроге без имало суштине. Имао сам другаре који су пушили џоинт али су уједно били врсни песници, музичари, књижевници. Чак се и џоинт конзумирао са стилом. Вас су убедили да је довољно пушити џоинт и бити кул тип а заправо сте само пушачи опијата који трипују неку своју причу. Лепи сте, скоцкани, имате супер телефоне са добрим камерама за селфије. Али немате својственост, немате више циљеве у животу. Дозвољавате да вам други кроје судбине и да вас гурају у ћошкове. Млад човек ако нема идеале виших вредности веома брзо потоне у колотечину провинције. Претвори се у кафанског сератора који све оспорава и ништа иза себе не остави. Лаке сте руке, немирних страсти, потучете се на глупости. И ја сам у вашим годинама имао и туче и препирке али не због неког фидбалског клуба, већ због девојке или неких других виших вредности. На жалост неко вас је угасио и то ме веома растужује а паметни сте и добри само су вам мотиве украли једне вечери на спавању...
Деветомартовска омладина је можда последња мудевита група људи на овим просторима. Видим то по протестима данас. Ево нас опет, само смо оматорили и морамо са ишијасима, реумама, високим притисцима да се поново рвемо са лоповима и битангама. Шта ћемо, морамо јер вас боле дупе за све. Вама да прокишњава кров, ви би столицу померили пола метра у страну и проблем решен. Не знам шта се десило са вама али заиста као да нисте на овој планети.
Да је девети март онда победио, сада би живели у Србији какву смо сањали у том времену. Нисмо сањали да ће нам Шешељ бити некакав јунак или неки Аркан да буде херој. Нисмо сањали да ће нам Вучић бити председник Србије. Сањали смо културне људе, угледне грађане на одговорним местима. Сањали смо море, плажу, девојке. Сањали смо фине аутомобиле, честа роштиљања и дружења без јурњаве војне полиције за мобилизацију. Сањали смо нешто сасвим нормално. Девети март је и мој рођендан, ето као да ми је суђен бунт од рођења. И тешко ми пада тај датум јер смо изгубили битку и због тог пораза уназађени смо две деценије. Тешко ми пада што сам баш ја добио то време да се родим у земљи која нема слуха ни за културу, ни за снове. Прође ми живот у сањању пристојног живота. Окружен сам вазда неким тапаљима који кидишу на мене само што мислим својом главом и држим до себе. Изазивају ме на туче разни пицопевци дрчни и безобразни. И треба себи да дозволим да се у четрдесет и седам година шибам са неким клињарима. Зато се склањам да не бих дошао у искушење да направим срање под старе дане. А некада смо поштовали старије и било је светогрђе увредити таквог човека. Али ето, нисмо победили деветог марта па сад имамо некултуру и опште непоштовање људи...
Давно је био девети март, види се то по нашим избораним лицима. Шта све нисмо проживели генерацијски. Санкције, кордоне полиције, ратове, бомбардовања, скандалозне политике, лопове, лопове и лопове. Ево нас опет у првим редовима протеста. Нема нас много, ово су последњи борци за слободу. Не боримо се више за себе јер наше је прошло. Боримо се за ове успаване омладинце који од телефона не виде ништа. Ко ће њих сачувати ако нећемо ми? И како ћу умрети као последња кукавица која се крила у кући пред најездом политичких штакора, улизица и гуланфера? Не могу вам ја такав у земљу па то ти је. Зато се борим за Србију о којој сам сањао. Ако се не борим онда је више и не сањам а ако је више не сањам онда сам и мртав човек...
Поздрав свим саборцима деветог марта...
Некада у Србији народ је био дрчан и поносан. Имали смо две стране, ону уз режим и ону слободну која је тражила своја права под овим небом у Србији. Хиљаде људи смело је ходало и поред водених топова, гумених метака, сузаваца и убистава. Пркосне генерације јуришале су на режимске пендреке, голоруки али са великим срцем. Девети март да је победио можда би се остварила једна жеља Вука Драшковића коју је написао мом другару на књизи као посвету. '' Желим ти Србију коју сањаш ''... А сањао је уређену државу у којој се више нико не бави политиком, где на крсним славама људи причају о лепим догађајима а не да се свађају око лидера. Сањао је он безбрижан живот без сирена за ваздушни напад, без корачница, без горива у флаши од 2 литра. Сањао је мој другар све оно што многе европске земље имају деценијама. Сањао је да ради, да од плате купи оно што воли, да путује, да ствара... Снови су му од тог деветог марта па до сада згажени, пребијени, стуцани маљем. Данас једва опстаје и саставља крај са крајем. Уморна лица, угашених очију живи од данас до сутра. Борио се као лав против диктатуре, заједно смо јуришали на водене топове. Хтели смо државу у којој ћемо живети насмејаних лица, зато смо били решени да идемо до краја...
Ја сам стицајем околности упао у медије, радио и стварао од себе човека који пише вести, репортаже, снима емисије и помаже креативне људе. Мислио сам да ћу цео живот то радити али повампирене деведесете пресекле су ми цео један век рада. Данас сам блогер који пише критичке осврте о политици. То ми је уједно и терапија да сачувам здрав разум. Да ми није писања одавно бих забраздио на мрачној страни живота.
Девети март драги моји омладинци био је симбол курчевитих момака али и девојака. Читаве генерације су показала понос, свесност и снагу да се одупре утуцавању мозга. Гледам вас младе како игноришете сва срања која вас окружују. Немате ни мало одговорности према себи и својој будућности. Неке је повео бег у лаке дроге без имало суштине. Имао сам другаре који су пушили џоинт али су уједно били врсни песници, музичари, књижевници. Чак се и џоинт конзумирао са стилом. Вас су убедили да је довољно пушити џоинт и бити кул тип а заправо сте само пушачи опијата који трипују неку своју причу. Лепи сте, скоцкани, имате супер телефоне са добрим камерама за селфије. Али немате својственост, немате више циљеве у животу. Дозвољавате да вам други кроје судбине и да вас гурају у ћошкове. Млад човек ако нема идеале виших вредности веома брзо потоне у колотечину провинције. Претвори се у кафанског сератора који све оспорава и ништа иза себе не остави. Лаке сте руке, немирних страсти, потучете се на глупости. И ја сам у вашим годинама имао и туче и препирке али не због неког фидбалског клуба, већ због девојке или неких других виших вредности. На жалост неко вас је угасио и то ме веома растужује а паметни сте и добри само су вам мотиве украли једне вечери на спавању...
Деветомартовска омладина је можда последња мудевита група људи на овим просторима. Видим то по протестима данас. Ево нас опет, само смо оматорили и морамо са ишијасима, реумама, високим притисцима да се поново рвемо са лоповима и битангама. Шта ћемо, морамо јер вас боле дупе за све. Вама да прокишњава кров, ви би столицу померили пола метра у страну и проблем решен. Не знам шта се десило са вама али заиста као да нисте на овој планети.
Да је девети март онда победио, сада би живели у Србији какву смо сањали у том времену. Нисмо сањали да ће нам Шешељ бити некакав јунак или неки Аркан да буде херој. Нисмо сањали да ће нам Вучић бити председник Србије. Сањали смо културне људе, угледне грађане на одговорним местима. Сањали смо море, плажу, девојке. Сањали смо фине аутомобиле, честа роштиљања и дружења без јурњаве војне полиције за мобилизацију. Сањали смо нешто сасвим нормално. Девети март је и мој рођендан, ето као да ми је суђен бунт од рођења. И тешко ми пада тај датум јер смо изгубили битку и због тог пораза уназађени смо две деценије. Тешко ми пада што сам баш ја добио то време да се родим у земљи која нема слуха ни за културу, ни за снове. Прође ми живот у сањању пристојног живота. Окружен сам вазда неким тапаљима који кидишу на мене само што мислим својом главом и држим до себе. Изазивају ме на туче разни пицопевци дрчни и безобразни. И треба себи да дозволим да се у четрдесет и седам година шибам са неким клињарима. Зато се склањам да не бих дошао у искушење да направим срање под старе дане. А некада смо поштовали старије и било је светогрђе увредити таквог човека. Али ето, нисмо победили деветог марта па сад имамо некултуру и опште непоштовање људи...
Давно је био девети март, види се то по нашим избораним лицима. Шта све нисмо проживели генерацијски. Санкције, кордоне полиције, ратове, бомбардовања, скандалозне политике, лопове, лопове и лопове. Ево нас опет у првим редовима протеста. Нема нас много, ово су последњи борци за слободу. Не боримо се више за себе јер наше је прошло. Боримо се за ове успаване омладинце који од телефона не виде ништа. Ко ће њих сачувати ако нећемо ми? И како ћу умрети као последња кукавица која се крила у кући пред најездом политичких штакора, улизица и гуланфера? Не могу вам ја такав у земљу па то ти је. Зато се борим за Србију о којој сам сањао. Ако се не борим онда је више и не сањам а ако је више не сањам онда сам и мртав човек...
Поздрав свим саборцима деветог марта...