Живео 1.мај...
Палили смо ватре уз петарде и пиће, ишли на уранке уз заставе и песму. Спалили смо идеје, погорели достојанство, испили до дна понос и давно преварили опште добро...
Данас је први мај, кишан и хладан...
1.маја.1886. године, стотине хиљада Америчких радника су изашли на улице да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је био центар покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време и уочи 1.маја њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана; то је довело већи део чикашке производње до застоја. На Првом конгресу Интернационале одржаном 1889. годфине одлучено је: '' Први мај је заједнички празник свих земаља на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност ''.(Извор: Википедија )
У Титовој Југославији овај дан се прослављао да скоро нико није имао појма ни како је празник настао. Ни данас се то није нешто променило у свести народа. Ми смо први мај преточили у паљење ватри, алкохола и месине. Наш међународни празник рада више личи на племенске ритуале где се пече свиња на ражњу и игра око ватре захвална игра богињама воде...
Осмочасовни рад још је опстао само у државним установама док је у приватним релативан. За радничка права бори се мала група људи док остали ћуте и раде надајући се да ће им други обезбедити боље плате и услове за рад. У државним фирмама које су у већини случајева постале страначка прћија, запошљавају се људи преко партије. Чим добијеш радно место ти су заправо партијски слуга који мора да извршава следеће задатке:
- Идеш на митинге
- Носиш транспаренте
- Урлаш
- За изборе скупљаш капиларне гласове
- Лепиш плакате
- Смараш све са Вучићем
Радничка права више и не постоје, она су преточена у '' ћути и трпи ''. Радничка плата је мала и ако се побуниш летиш напоље и бићеш брзо замењен неким коме 25.000 динара дође као спас. У зачараном кругу немаштине свако се хвата за сламку спаса и сведе свој живот да поплаћа дажбине а друштвени живот сведе на телевизију, понеко јефтино пиво из дисконта уз јефтину кобају на жару.
У Србији опште добро не постоји. Јединственост радника или било чега за неко опште добро је искорењено. Они који се побуне за радничка права буду проглашени издајницима државе и олошима. Опште добри је сатанизовано медијима који предано служе режиму. Народ је растрзан између странака где несвесно тоне у блато јефтине радне снаге.
Један млад дечко скоро је расправљао самном око тога да смо ми лењ народ. Каже да има за све посла. Ево могу да се цепају дрва, да се беру малине... Када један млад човек поприми такво сагледавање у животу знајте да смо тотално потонули као нација. Да ли је нормално да сви постанемо надничари? Да ли смо постали народ који више не жели боље услове и стандарде живота? Тај млади човек слушао је председника Србије који све време проглашава оне који се буне због лошег живота олошима и нерадницима. Тај председник Србије немилосрдно уништава свака права и жеље за бољим животом. На жалост има огроман број присталица којима је живот сведен на то да буду задовољни мизерним стварима и мрвицама.
Први мај код нас у Србији никада није имао првобитни смисао обележавања. То је за нас повод да се пали ватра, пуца из петарди, налива алкохолом и поједе прасенце. А и што би га славили када је настао у оној непријатељској Америци гед су трули амери сложно кренули да се боре за своја права...
У Србији и даље има штрајкова али штрајкове су најављивали и министри који су претили штрајком глађу против народа који је на улицама. И штрајк глађу ова власт је обесмислела. Сав тај народ који шета на протестима проглашен је непријатељем Србије. Гоље шкргућу на тај народ који тражи бољи живот. Гоља има посао на неодређено радно време, иде на митинге, агитује за странку. Живот му је сведен на слугеранству...
Народ се сврза око странки и троши своје време које лети... Постајемо све сиромашнији. Умиру од глади последњи хероји достојанства. Сваки достојан човек испљуван је од слугерана као највећи непријатељ. Србија је постала једно робовласничко друштво где су робовима преко медија утувили у мозак да је бодљикава жица само модерни детаљ раја у ком они живе...
Живео нам 1.мај... Серем вам се у радничка права...
Данас је први мај, кишан и хладан...
У Титовој Југославији овај дан се прослављао да скоро нико није имао појма ни како је празник настао. Ни данас се то није нешто променило у свести народа. Ми смо први мај преточили у паљење ватри, алкохола и месине. Наш међународни празник рада више личи на племенске ритуале где се пече свиња на ражњу и игра око ватре захвална игра богињама воде...
Осмочасовни рад још је опстао само у државним установама док је у приватним релативан. За радничка права бори се мала група људи док остали ћуте и раде надајући се да ће им други обезбедити боље плате и услове за рад. У државним фирмама које су у већини случајева постале страначка прћија, запошљавају се људи преко партије. Чим добијеш радно место ти су заправо партијски слуга који мора да извршава следеће задатке:
- Идеш на митинге
- Носиш транспаренте
- Урлаш
- За изборе скупљаш капиларне гласове
- Лепиш плакате
- Смараш све са Вучићем
Радничка права више и не постоје, она су преточена у '' ћути и трпи ''. Радничка плата је мала и ако се побуниш летиш напоље и бићеш брзо замењен неким коме 25.000 динара дође као спас. У зачараном кругу немаштине свако се хвата за сламку спаса и сведе свој живот да поплаћа дажбине а друштвени живот сведе на телевизију, понеко јефтино пиво из дисконта уз јефтину кобају на жару.
У Србији опште добро не постоји. Јединственост радника или било чега за неко опште добро је искорењено. Они који се побуне за радничка права буду проглашени издајницима државе и олошима. Опште добри је сатанизовано медијима који предано служе режиму. Народ је растрзан између странака где несвесно тоне у блато јефтине радне снаге.
Један млад дечко скоро је расправљао самном око тога да смо ми лењ народ. Каже да има за све посла. Ево могу да се цепају дрва, да се беру малине... Када један млад човек поприми такво сагледавање у животу знајте да смо тотално потонули као нација. Да ли је нормално да сви постанемо надничари? Да ли смо постали народ који више не жели боље услове и стандарде живота? Тај млади човек слушао је председника Србије који све време проглашава оне који се буне због лошег живота олошима и нерадницима. Тај председник Србије немилосрдно уништава свака права и жеље за бољим животом. На жалост има огроман број присталица којима је живот сведен на то да буду задовољни мизерним стварима и мрвицама.
Први мај код нас у Србији никада није имао првобитни смисао обележавања. То је за нас повод да се пали ватра, пуца из петарди, налива алкохолом и поједе прасенце. А и што би га славили када је настао у оној непријатељској Америци гед су трули амери сложно кренули да се боре за своја права...
У Србији и даље има штрајкова али штрајкове су најављивали и министри који су претили штрајком глађу против народа који је на улицама. И штрајк глађу ова власт је обесмислела. Сав тај народ који шета на протестима проглашен је непријатељем Србије. Гоље шкргућу на тај народ који тражи бољи живот. Гоља има посао на неодређено радно време, иде на митинге, агитује за странку. Живот му је сведен на слугеранству...
Народ се сврза око странки и троши своје време које лети... Постајемо све сиромашнији. Умиру од глади последњи хероји достојанства. Сваки достојан човек испљуван је од слугерана као највећи непријатељ. Србија је постала једно робовласничко друштво где су робовима преко медија утувили у мозак да је бодљикава жица само модерни детаљ раја у ком они живе...
Живео нам 1.мај... Серем вам се у радничка права...