Застарели манири и сећања...
Нестало је господе, оних усправних људи који су имали манире. Ретко виђам угледне, достојне и вредне. Професоре нам погрбили и обукли у избледеле капуте да изгледају као сиромаси. Наши професори имају знање - образовање али изгледају све мање и мање због ђилкоша који им одређују плате. Нема ни шешира професора Косте Вујића да прошета улицом вароши. Смештен је у серију и филм као успомена на величанствено знање. Нема ни корбача за немирну децу да се пресавије преко немирних гузица. Нема ни страха од професоријата јер деца морају имати слободу да раде шта им се навре. Нема ни гласног прекора јер дете доживи стрес па одма код психолога. Ја се још брецнем на строги поглед Јована Костића, професора историје. Богу хвала ништа ми не фали, научио сам поштовати старије. Сад сам ја тај неки старији чика коме се клинци јављају као да смо заједно играли кликере. Променила се времена, дошле генерације неговане свилом и пажњом психолога јер маме и тате немају времена за то.
Јабуке опадају, труле по путу. Нема ко да их краде а ни да чува. Кренемо у школу и са гуштом дрпимо непрскану јабуку коју у трку сажваћемо. Сада се пију енергетска пића што направе старца од младића. Драгиша Џакуља дрекне на грају па и мува слети за сваки случај. Научио нас да користимо руке и ноге, да не падамо ко трапавци него да се дочекамо како треба. Физичко васпитање било је смислено да постанемо вешти у свему. Бацање кугле, копља, вратило, скок у даљ, вис... Била су то времена вештина и спортских надметања. Данас су друга времена. Иди на тренинг ал' немој се ознојити саветује брижна мама. Док смо тутњали из школе ка кућама, гледали смо свет око нас отворених очију дечје радозналости. Неки дан гледам клинца основца, турио слушке на ушеса и слуша мјузу. Он је нека копија гета, није црнац али ако треба ималин ће да ради. Опаљују се селфији брже од митраљеза. Лајкови синовац, лајкови су сада престиж и популарност. Мангупарија је отишла у историју.
Угледах неки дан последњи пример господина. Раде шустер запет ко праћка, хода полако у скоцканом парњаку са шеширом. Амрел му у руци и поздрави ме благо нагињући главу док руком додирује обод шешира. У том кратком времену гомила манира ме запљуснула. У глави сам замислио још стотине господина и госпођа како уљудно шетају по вароши. Пуста машта...
Гледам неке функционере жваћу жваку и ход им је клемпање. Гласни су, церекају се као рабаџије. Друштвени систем постао нам је ђилкошки. Манири се третирају заосталим. Лакташи у првим редовима док професори стоје негде у последњим као заборављени гоблени на зидовима учионице ОТО-а.
Ако мислимо да ову државу поправимо, морамо прво професорима вратити реч, уважити њихова мишљења и слушати савете. Морамо ученима одвезати руке да нам покажу шта и како. До сада су нам државу водили неписмени билмези и створили смо друштво насиља, обрачуна, безакоња. А шта сте очекивали од оних који купују дипломе на Косову и преко ноћи постају факултетски образовани? Заиста је дошло време да у прве редове дођу они који заиста знају и који су се заиста школовали...
Јабуке опадају, труле по путу. Нема ко да их краде а ни да чува. Кренемо у школу и са гуштом дрпимо непрскану јабуку коју у трку сажваћемо. Сада се пију енергетска пића што направе старца од младића. Драгиша Џакуља дрекне на грају па и мува слети за сваки случај. Научио нас да користимо руке и ноге, да не падамо ко трапавци него да се дочекамо како треба. Физичко васпитање било је смислено да постанемо вешти у свему. Бацање кугле, копља, вратило, скок у даљ, вис... Била су то времена вештина и спортских надметања. Данас су друга времена. Иди на тренинг ал' немој се ознојити саветује брижна мама. Док смо тутњали из школе ка кућама, гледали смо свет око нас отворених очију дечје радозналости. Неки дан гледам клинца основца, турио слушке на ушеса и слуша мјузу. Он је нека копија гета, није црнац али ако треба ималин ће да ради. Опаљују се селфији брже од митраљеза. Лајкови синовац, лајкови су сада престиж и популарност. Мангупарија је отишла у историју.
Угледах неки дан последњи пример господина. Раде шустер запет ко праћка, хода полако у скоцканом парњаку са шеширом. Амрел му у руци и поздрави ме благо нагињући главу док руком додирује обод шешира. У том кратком времену гомила манира ме запљуснула. У глави сам замислио још стотине господина и госпођа како уљудно шетају по вароши. Пуста машта...
Гледам неке функционере жваћу жваку и ход им је клемпање. Гласни су, церекају се као рабаџије. Друштвени систем постао нам је ђилкошки. Манири се третирају заосталим. Лакташи у првим редовима док професори стоје негде у последњим као заборављени гоблени на зидовима учионице ОТО-а.
Ако мислимо да ову државу поправимо, морамо прво професорима вратити реч, уважити њихова мишљења и слушати савете. Морамо ученима одвезати руке да нам покажу шта и како. До сада су нам државу водили неписмени билмези и створили смо друштво насиља, обрачуна, безакоња. А шта сте очекивали од оних који купују дипломе на Косову и преко ноћи постају факултетски образовани? Заиста је дошло време да у прве редове дођу они који заиста знају и који су се заиста школовали...
