А Косово?
Када ме неко пита шта мислим о ситуацији на Косову ја останем без текста. Не знам шта да кажем а да не буде погрешно. Заправо шта год да се каже биће погрешно. На друштвеним мрежама Косово бране они који га никада не би бранили физички. Они који би отишли да га бране били би ухапшени или убијени. Косово има ту легендарну прошлост од Косовског боја који смо изгубили од Турака али смо тај пораз претворили у митску победу. Исто смо победили НАТО па нам јебаше матер. Ми непрестано наше поразе проглашавамо победама. И по свему судећи, објективно сагледавајући, Косово смо давно изгубили. Не сећам се када смо задњи пут имали то парче домовине под нашом управом где су функционисали закони Србије...
Вучић сада покушава митски да оправда оно што нам следи а то је признање Косова. Непрестано ради на томе да се то оправда како би он преживео политички тај неминовни тренутак. Прихватио се власти и знао је добро шта се тражи од њега ако жели да влада. Све време стура на друге кривицу али он на крају мора дати потпис. Ако су криви жутаћи за губитак Косова, па немој Александре потписивати признање. Одрекни се власти коју си добио на миг страних сила. Или почни да се куропецаш ко Милошевић па да нас поново заспу бомбама и да опет победимо НАТО.
Косово мучено, натопљено крвљу, сузама и лелецима зјапи аветињски као да је пред улазом у пакао. Попови не дају Косово јербо су доле цркве, манастири. Попови они који су за време ратова благосиљали светом водицом пушчане цеви. Нигде не видех у Јеванђељу да је Христос дао заповест да се копља освештају како би ефикасније убијала. Христос је дао заповест '' НЕ УБИЈ ''. А ми и цео свет смо то преправили временом па смо оне који нису наше вере сврстали на зечеве па нам њихово убијање дође као комерцијално - спортски лов.
Налазимо се у времену где више не видимо ништа што нам буди наду да ће живот бити бољи. Живимо под притиском од превеликих трошкова а малих зарада. Народ се повукао у себе, све је мање дружења. Затрпавају нас разним вестима, скандалима да више нико и не препознаје праву истину. Стичем утисак да је Србија отета од народа. Тај народ живи у њој али се осећа као да је на туђој земљи. Ја се лично тако осећам годинама. Ко год има другачије мишљење од владајуће већине, тај је непријатељ и издајник. Ми смо народ који више нема ни основне осећаје демократије а као хоћемо у ЕУ. Најбоље би било да уђемо у ЕУ а да се водимо као Руска Србија. Serbia made in Rusia... Ми као народ смо се потпуно погубили у свему. Само да рата не буде нам је узречица а овамо очекујемо да ће нам Путин дати неко ненадјебљиво оружије са којим ћемо сморогати цео свет.
Председник Србије оде на Сабор цркве а патријарх покушава то да оправда ко и Вучић губитак Косова. Боримо се јуначки. А ђе се боримо то нико не зна. Све више верујем да црква брани свој капитал на Косову а не духовне заоставштине и наслеђа. Дошла су времена да не можеш више веровати ни председнику државе ни патријарху цркве. Просто видиш да те лажу и мажу. Када видим Иринеја осетим потребу да му окренем леђа. Када видим фотографију Павла ја му се поклоним и помислим на мир, љубав и покајање. Када видим Вучића осетим у себи презир јер је од Србије направио прћију где разне кабадахије коло воде и разне протуве те шиканирају.
А Косово? Ено га тамо где је било и пре свих нас. По њему су прво црви гмизали, птице летеле, срне скакутале па су дошли људи. Племена су терала племена, јачи су дуже ложили ватру на истом месту а слабији на неком другом. Вазда је то тако било. Данас на Косову ложе народ на мржњу да би кукавице и лопови просперирали. А зашто се мрзимо, зашто се кољемо? Неки кажу да је то примитивизам. Али од како је света у људском роду добијали смо просветитеље који су позивали на љубав и мир. Христос пре двадесет и једног века нам је поклонио начин живота где су људи једнаки, толерантни ( праштајући). Али онда се појави неки Шешељ па крене да тумачи Јеванђеље на свој начин па се ту окупе они који поверују и ето нама једне труле јабуке која поквари корпу здравих. Наводим Шешеља јер ми је први пао на памет. Ево сам имамо Вучића који јеванђелише Србији начин живота да сви морају бити у једној партији и једној памети. А знамо сви да то не ваља. Јер да је свет почивао само на једној памети точак никад не би био измишљен а ми би и даље вукли камење ко последњи несрећници. И ратови се дешавају зато што нико не слуша истинске поруке своје вере него мисле да су сви оне праве и једине а остали су јеретици. Када би људски род истински следио поруке својих јеванђеља, рата никад не би ни било, све би решили на разуман начин. Али то се не дешава јер први ми Срби својатамо Христа као да смо га ми послали на земљу а не Господ. Тако се понашају и остале нације...
Узрок подела настаје када доброта заћути и када није стуб система. Где доброта и поштење затаје, лопови и битанге коло воде. Када склонимо са говорница духовне мудраце, слушаћемо ратне покличе од недојебаних и неостварених будала који себе прогласе мудрима...
И опет на крају не знам шта да вам кажем за Косово. Читам како се по Србији отимају куће од стране извршитеља. Деца и родитељи остану на улицама. Села нам умиру, нестају живи људи а огњишта зарастају у коров. Пред оронулом задругом која више нема никакву употребу осим просторија, седи неколико сељака и свађа се уз пиво око Косова и Вучића. Паркирали крнтије од трактора и један југић сав труо. Дошли су до задруге путем пуним рупа. Малина им пропала. Све што произведу држава им обесмисли увозом поврћа и воћа. Пре десетак година на том истом месту седело је и по тридесетак људи и пило исто пиво. Данас је ту седам иксана, остали су помрли од старости или болести. Деца су у престоници или по иностранствима. Злокобну тишину у атару нарушавају свађом и поделом. Припити ће поседати на тракторе, култиваторе којима је време одавно за пензију. Намириће стоку, запалити јефтину крџу и уз ракију гледати телевизију где им у дневницима причају бајке како је све боље и боље. А Косово? Не знам шта да вам кажем...
Једног дана ћемо можда и нешто схватити, а тај дан када дође можда ће нас мање бити него оних сељака пред оронулом задругом...
Вучић сада покушава митски да оправда оно што нам следи а то је признање Косова. Непрестано ради на томе да се то оправда како би он преживео политички тај неминовни тренутак. Прихватио се власти и знао је добро шта се тражи од њега ако жели да влада. Све време стура на друге кривицу али он на крају мора дати потпис. Ако су криви жутаћи за губитак Косова, па немој Александре потписивати признање. Одрекни се власти коју си добио на миг страних сила. Или почни да се куропецаш ко Милошевић па да нас поново заспу бомбама и да опет победимо НАТО.
Косово мучено, натопљено крвљу, сузама и лелецима зјапи аветињски као да је пред улазом у пакао. Попови не дају Косово јербо су доле цркве, манастири. Попови они који су за време ратова благосиљали светом водицом пушчане цеви. Нигде не видех у Јеванђељу да је Христос дао заповест да се копља освештају како би ефикасније убијала. Христос је дао заповест '' НЕ УБИЈ ''. А ми и цео свет смо то преправили временом па смо оне који нису наше вере сврстали на зечеве па нам њихово убијање дође као комерцијално - спортски лов.
Налазимо се у времену где више не видимо ништа што нам буди наду да ће живот бити бољи. Живимо под притиском од превеликих трошкова а малих зарада. Народ се повукао у себе, све је мање дружења. Затрпавају нас разним вестима, скандалима да више нико и не препознаје праву истину. Стичем утисак да је Србија отета од народа. Тај народ живи у њој али се осећа као да је на туђој земљи. Ја се лично тако осећам годинама. Ко год има другачије мишљење од владајуће већине, тај је непријатељ и издајник. Ми смо народ који више нема ни основне осећаје демократије а као хоћемо у ЕУ. Најбоље би било да уђемо у ЕУ а да се водимо као Руска Србија. Serbia made in Rusia... Ми као народ смо се потпуно погубили у свему. Само да рата не буде нам је узречица а овамо очекујемо да ће нам Путин дати неко ненадјебљиво оружије са којим ћемо сморогати цео свет.
Председник Србије оде на Сабор цркве а патријарх покушава то да оправда ко и Вучић губитак Косова. Боримо се јуначки. А ђе се боримо то нико не зна. Све више верујем да црква брани свој капитал на Косову а не духовне заоставштине и наслеђа. Дошла су времена да не можеш више веровати ни председнику државе ни патријарху цркве. Просто видиш да те лажу и мажу. Када видим Иринеја осетим потребу да му окренем леђа. Када видим фотографију Павла ја му се поклоним и помислим на мир, љубав и покајање. Када видим Вучића осетим у себи презир јер је од Србије направио прћију где разне кабадахије коло воде и разне протуве те шиканирају.
А Косово? Ено га тамо где је било и пре свих нас. По њему су прво црви гмизали, птице летеле, срне скакутале па су дошли људи. Племена су терала племена, јачи су дуже ложили ватру на истом месту а слабији на неком другом. Вазда је то тако било. Данас на Косову ложе народ на мржњу да би кукавице и лопови просперирали. А зашто се мрзимо, зашто се кољемо? Неки кажу да је то примитивизам. Али од како је света у људском роду добијали смо просветитеље који су позивали на љубав и мир. Христос пре двадесет и једног века нам је поклонио начин живота где су људи једнаки, толерантни ( праштајући). Али онда се појави неки Шешељ па крене да тумачи Јеванђеље на свој начин па се ту окупе они који поверују и ето нама једне труле јабуке која поквари корпу здравих. Наводим Шешеља јер ми је први пао на памет. Ево сам имамо Вучића који јеванђелише Србији начин живота да сви морају бити у једној партији и једној памети. А знамо сви да то не ваља. Јер да је свет почивао само на једној памети точак никад не би био измишљен а ми би и даље вукли камење ко последњи несрећници. И ратови се дешавају зато што нико не слуша истинске поруке своје вере него мисле да су сви оне праве и једине а остали су јеретици. Када би људски род истински следио поруке својих јеванђеља, рата никад не би ни било, све би решили на разуман начин. Али то се не дешава јер први ми Срби својатамо Христа као да смо га ми послали на земљу а не Господ. Тако се понашају и остале нације...
Узрок подела настаје када доброта заћути и када није стуб система. Где доброта и поштење затаје, лопови и битанге коло воде. Када склонимо са говорница духовне мудраце, слушаћемо ратне покличе од недојебаних и неостварених будала који себе прогласе мудрима...
И опет на крају не знам шта да вам кажем за Косово. Читам како се по Србији отимају куће од стране извршитеља. Деца и родитељи остану на улицама. Села нам умиру, нестају живи људи а огњишта зарастају у коров. Пред оронулом задругом која више нема никакву употребу осим просторија, седи неколико сељака и свађа се уз пиво око Косова и Вучића. Паркирали крнтије од трактора и један југић сав труо. Дошли су до задруге путем пуним рупа. Малина им пропала. Све што произведу држава им обесмисли увозом поврћа и воћа. Пре десетак година на том истом месту седело је и по тридесетак људи и пило исто пиво. Данас је ту седам иксана, остали су помрли од старости или болести. Деца су у престоници или по иностранствима. Злокобну тишину у атару нарушавају свађом и поделом. Припити ће поседати на тракторе, култиваторе којима је време одавно за пензију. Намириће стоку, запалити јефтину крџу и уз ракију гледати телевизију где им у дневницима причају бајке како је све боље и боље. А Косово? Не знам шта да вам кажем...
Једног дана ћемо можда и нешто схватити, а тај дан када дође можда ће нас мање бити него оних сељака пред оронулом задругом...
