Заборављена огњишта...
Маховина полегла по каменом прагу старе куће, преко пута тужно гледа зарђала чесма која више ни капи нема. Избледело дрво ручно тесано вештим рукама мајстора стоји пркосно одолевајући времену. Пердике полегле на међи као покошени јунаци бранећи границу док немо стоје шљиве старе обучене у лишај. Као да назирам време када је на овом тлу постојао живот. Видим старе опанке како журно носе јаке руке што траву косе. Видим шајкаче мокре од зноја како промичу кроз обрисе маште, поносне главе носе их стварајући нешто за нека будућа поколења. На кривој клупи вретено се врти док испуцали прст преду вуну, а тамо негде бронзе се чују док мали пастир чува стадо. Немо стојим и слушам шта ми шапућу полегле тарабе, испуцали зидови и поспани прозори. Некада је овде живео неко а преостали отишли су далеко...
Крајпуташ стоји као сведок да су некада живели јунаци поносни и дрчни, поштени и јаки. Крајпуташа ретко ко ће обићи, не види се више од модерних дисплеја, блеја и доконости. Стао сам пред њега напрезајући очи да растумачим натпис којег је појело време. Неки млад јунак пао је за своју отаџбину почетком двадесетог века. Крајпуташ сам на киши и ветру, сунцу и снегу као и стотинак метара од њега једно огњиште заборављено. Умиремо изнутра а поправљамо оно споља. Водимо неке сумануте спољне политике а занемарујемо сопственост. Србија нам труне изнутра, прекрива је коров и врзине. Не маримо више за оним што је срце наше државе а то је село. Не поправљамо виталне органе а трошимо енергију на туђа тела.
Вође су нам скитнице и полтрони, ниђе ту нема харизме и поштовања. Додворују се онима које смо неколико пута победили јер су нас нападали. Наш вођа се непрестано извињава онима што су нам вазда крв проливали. Извините што смо се ономад бранили па сте морали да изгубите. Ево сад смо поражени без икаквог боја, оковани, посрамљени и закључани у незнању. Ми смо победници из уста хвалисавца који пораз преко својих викара претвара у победе...
А Србија чами у врзини, трулежу и мемли. Огњишта се у прах претварају док ми водимо неке спољне политике нејебавајући унутрашњу. Колико деценија недамо Косово исто толико дајемо да Србија изнутра пропада и трули. Не дамо Косово упорно вичући на сва уста. И док вичемо и кличемо разним вођама, огњишта се гасе, врзина их ломи, а шума у сред куће ниче. Ако нисмо здрави изнутра а како ћемо бити јаки за споља? Ако не поправимо село, сељака, унутрашњост своје државе а како мислимо да будемо угледни, јаки, снажни? Па никако господо ћорава посла, ама баш никако...
До села доћи није лако, путеви су катастрофални. Ако си у селу и сељак си, радиш као мазга а своје плодове јефтино продајеш док држава увози туђе. Оно што си произвео на муци, држава ти купи јефтино а извози скупо. Незаштићен сељак полако посустаје, занемоћан без икакве помоћи диже руке и напушта село радећи за ситне паре у пропалим предузећима или оним које су купили јефтино да би скупо наплатили ваш труд плаћајући вас јефтино. Село је толико понижено да је лако купити гласове на изборима једном приколицом ризле да би се насуо сокак изрован водом и тракторским гумама или копитама волова. Село је толико понижено да су вредни људи поклекли понижавајући себе странкама које им увек обећају гомилу лепих жеља које никад не остваре.
Док нам квази патриоте свирају корачнице, док нам пси рата коло воде, ми ћемо бити само потрошна роба за похлепна уста битанги и бараба што су се докопала функција. Дозволили смо да нас најгори воде, руководе и одлучују. Погнули смо главе деценијским понижавањем, мрцварењем. Више се и не сећамо ко смо и шта смо и какви смо били...
Крајпуташ стоји као сведок да су некада живели јунаци поносни и дрчни, поштени и јаки. Крајпуташа ретко ко ће обићи, не види се више од модерних дисплеја, блеја и доконости. Стао сам пред њега напрезајући очи да растумачим натпис којег је појело време. Неки млад јунак пао је за своју отаџбину почетком двадесетог века. Крајпуташ сам на киши и ветру, сунцу и снегу као и стотинак метара од њега једно огњиште заборављено. Умиремо изнутра а поправљамо оно споља. Водимо неке сумануте спољне политике а занемарујемо сопственост. Србија нам труне изнутра, прекрива је коров и врзине. Не маримо више за оним што је срце наше државе а то је село. Не поправљамо виталне органе а трошимо енергију на туђа тела.
Вође су нам скитнице и полтрони, ниђе ту нема харизме и поштовања. Додворују се онима које смо неколико пута победили јер су нас нападали. Наш вођа се непрестано извињава онима што су нам вазда крв проливали. Извините што смо се ономад бранили па сте морали да изгубите. Ево сад смо поражени без икаквог боја, оковани, посрамљени и закључани у незнању. Ми смо победници из уста хвалисавца који пораз преко својих викара претвара у победе...
А Србија чами у врзини, трулежу и мемли. Огњишта се у прах претварају док ми водимо неке спољне политике нејебавајући унутрашњу. Колико деценија недамо Косово исто толико дајемо да Србија изнутра пропада и трули. Не дамо Косово упорно вичући на сва уста. И док вичемо и кличемо разним вођама, огњишта се гасе, врзина их ломи, а шума у сред куће ниче. Ако нисмо здрави изнутра а како ћемо бити јаки за споља? Ако не поправимо село, сељака, унутрашњост своје државе а како мислимо да будемо угледни, јаки, снажни? Па никако господо ћорава посла, ама баш никако...
До села доћи није лако, путеви су катастрофални. Ако си у селу и сељак си, радиш као мазга а своје плодове јефтино продајеш док држава увози туђе. Оно што си произвео на муци, држава ти купи јефтино а извози скупо. Незаштићен сељак полако посустаје, занемоћан без икакве помоћи диже руке и напушта село радећи за ситне паре у пропалим предузећима или оним које су купили јефтино да би скупо наплатили ваш труд плаћајући вас јефтино. Село је толико понижено да је лако купити гласове на изборима једном приколицом ризле да би се насуо сокак изрован водом и тракторским гумама или копитама волова. Село је толико понижено да су вредни људи поклекли понижавајући себе странкама које им увек обећају гомилу лепих жеља које никад не остваре.
Док нам квази патриоте свирају корачнице, док нам пси рата коло воде, ми ћемо бити само потрошна роба за похлепна уста битанги и бараба што су се докопала функција. Дозволили смо да нас најгори воде, руководе и одлучују. Погнули смо главе деценијским понижавањем, мрцварењем. Више се и не сећамо ко смо и шта смо и какви смо били...

