Када смо се изгубили?
Синоћ гледам концерт виолинисте Андре Рју-а у Немачкој. То су концерти високог нивоа од врхунског звука до сјајних садржаја који имају и комедије, емоције и све оно што све време окупља пажњу гледаоца. Оно ште ме је импресионирало је народ који седи и ужива у прелепим звуцима и атмосфером концерта. У једном моменту сам почео да маштам како сам тамо, како певушим безбрижан у том тренутку без оних притисака који ме непрестано бомбардују у реалном животу...
Тамо седе људи заједно од обичних грађана до оних на високим положајима. Дошли су људи да уживају у чарима виртуозних уметника без икакве политике и простаклука. Ја се само сетим пре неколико година да је у Косјерићу била општа помама за концертом '' Гоци бенда '' који пева простачко - геачке песме. И сад ме ухвати језа на то сећање наше опште културе која из дана у дан прелази у најпростија стања.
Добоши полако најављују Болеро од Равела, светла се преламају на бини. Мир и опуштеност љушкају лагано тела гледалаца. Све је као нека бајка. То је свет опште културе заснован без икаквих глупости, то је онај свет који смо и ми некада имали у неком тренутку али смо га из неких разлога одбацили.
На једном месту можете чути звуке са свих континената света. Оно што је мене највише бацило у емоцију је извођење '' The Lonely Shepherd '' где бриљира Георг Замфир. У осталом послушајте како то звучи...
Живимо у временима јефтиних прича где се све своди на буку, дрољасте стаљинге, простачке поруке. Губимо ту емотивну нит и смислене поруке које ће да надахну човека на боље, да младе људе инспиришу на некакав већи квалитет свега. Оно што сам гледао на овим концертима и што ме у неком моменту учинило љубоморним је та неспутаност, та општа култура, то нешто нормално и културно. Људи певају, забаљвају се без икаквих мрких погледа. Не зазиру да ће им упасти неки Шешељев одред напаљених патриЈота или ових турбо родољуба који су мешавина свега из деведесетих. Свирао се Шостаковић на један забаван начин где публика певуши. Свуда пршти позитивна енергија која нам треба у Србији више него икада...
Можда нам треба нека Мери Попинс која ће слетети са неба са кишобраном и заведе неки ред међу овом помахниталом децом. Ваљало би и да нас маторе прекори својим строгим погледом јер смо одавно скренули са пута пристојности.
Све смо мање опуштени, све се мање дружимо на један здрав начин. Допустили смо да Србијом завладају пацери - букаџије. Допустили смо да нам крмећаци постављају аршине културе и правила понашања. Једноставно смо се негде изгубили у магли и никако да се консолидујемо. А сећам се давних година, Косјерић мала варош, пуна људи. Кибицери и мангупи на Скрапешком мосту стоје и меркају лепе девојке. Код жалосне врбе у парку ( видим да је мучена почела да се суши ) седи групица младића и свира гитару, друштво пева од Битлса до Корни Групе. Сећам се тог времена па ме још више заболи чињеница да оно више не постоји у нама и немам уопште представу када и како ћемо да вратимо ту енергију...
Ми смо народ који је био весео, препун добротољубља и имамо сјајне уметнике, учитеље, глумце, композитире, научнике итд. Али сада смо у временима када су они сасвим обесмишљени јефтиним кичом који је постао општи тренд...
Но, време које иде или ће нас рестартовати или ће нас просто речено избрисати...
За крај остављам вам сјајну музику уз примесе комичних гегова...
Тамо седе људи заједно од обичних грађана до оних на високим положајима. Дошли су људи да уживају у чарима виртуозних уметника без икакве политике и простаклука. Ја се само сетим пре неколико година да је у Косјерићу била општа помама за концертом '' Гоци бенда '' који пева простачко - геачке песме. И сад ме ухвати језа на то сећање наше опште културе која из дана у дан прелази у најпростија стања.
Добоши полако најављују Болеро од Равела, светла се преламају на бини. Мир и опуштеност љушкају лагано тела гледалаца. Све је као нека бајка. То је свет опште културе заснован без икаквих глупости, то је онај свет који смо и ми некада имали у неком тренутку али смо га из неких разлога одбацили.
На једном месту можете чути звуке са свих континената света. Оно што је мене највише бацило у емоцију је извођење '' The Lonely Shepherd '' где бриљира Георг Замфир. У осталом послушајте како то звучи...
Живимо у временима јефтиних прича где се све своди на буку, дрољасте стаљинге, простачке поруке. Губимо ту емотивну нит и смислене поруке које ће да надахну човека на боље, да младе људе инспиришу на некакав већи квалитет свега. Оно што сам гледао на овим концертима и што ме у неком моменту учинило љубоморним је та неспутаност, та општа култура, то нешто нормално и културно. Људи певају, забаљвају се без икаквих мрких погледа. Не зазиру да ће им упасти неки Шешељев одред напаљених патриЈота или ових турбо родољуба који су мешавина свега из деведесетих. Свирао се Шостаковић на један забаван начин где публика певуши. Свуда пршти позитивна енергија која нам треба у Србији више него икада...
Можда нам треба нека Мери Попинс која ће слетети са неба са кишобраном и заведе неки ред међу овом помахниталом децом. Ваљало би и да нас маторе прекори својим строгим погледом јер смо одавно скренули са пута пристојности.
Све смо мање опуштени, све се мање дружимо на један здрав начин. Допустили смо да Србијом завладају пацери - букаџије. Допустили смо да нам крмећаци постављају аршине културе и правила понашања. Једноставно смо се негде изгубили у магли и никако да се консолидујемо. А сећам се давних година, Косјерић мала варош, пуна људи. Кибицери и мангупи на Скрапешком мосту стоје и меркају лепе девојке. Код жалосне врбе у парку ( видим да је мучена почела да се суши ) седи групица младића и свира гитару, друштво пева од Битлса до Корни Групе. Сећам се тог времена па ме још више заболи чињеница да оно више не постоји у нама и немам уопште представу када и како ћемо да вратимо ту енергију...
Ми смо народ који је био весео, препун добротољубља и имамо сјајне уметнике, учитеље, глумце, композитире, научнике итд. Али сада смо у временима када су они сасвим обесмишљени јефтиним кичом који је постао општи тренд...
Но, време које иде или ће нас рестартовати или ће нас просто речено избрисати...
За крај остављам вам сјајну музику уз примесе комичних гегова...