Понос остаје понос...
Оног дана када је напредњачка власт на курвински начин угасила општински радио '' Радио Косјерић '', где су нам онемогућили да се приватизујемо него су нас као псе истерали на улице, ја сам започео потпун бојкот систему...
Представници Бироа за незапослене давали су нам могућност да присуствујемо некаквим предавањима како пронаћи посао. Гласно сам се тада насмејао тој демагогији или будалаштини. Одјебао сам Биро тог дана. Никад им се нисам јавио и вероватно сам упао у Вучићеву статистику да сам запослен што је ноторна лаж. Немам здравствену књижицу, имам само личну карту коју сам морао да заменим и то је то... Пре пола године банка Интеза послала ми је обавештење да немам никаква дуговања и да су ми угасили рачун.
У овој држави сам само статистика и ништа више. Од власти добијам само презир и ништа више. Непожељан сам у бројним друштвеним догађајима а и разни '' пријатељи '' беже од мене јер критикујем власт. Дакле, ја сам само једна мала статистика...
Апсолутно сам се дистанцирао од свега везаног за Србију, за место у ком живим. Већину времена проводим сам у дивљини фотографишући природу. Престао сам да пишем где је шта фоткано. Једноставно више од мене Косјерић или Србија неће имати никакав допринос. Ово није држава Србија, ово је држава СНС-а одавно. Дистанцирао сам се и од људи који подржавају на било који начин СНС. Такви људи од мене не могу очекивати никакву сарадњу а ни ја не очекујем да ми је они понуде. То су људи који за мене више не постоје.
Себи не могу да дозволим да будем члан странке неког Љајића или Вучића или куку наопако оног несретног Вулина и сличних. Био сам у политици док је она иоле била нормалнија. Али ево прође деценија после тога и не пада ми на памет да будем активан у некој странци. Рад сам да помогнем у одбрани демократије али не за циљеве неких политичких лидера.
Више не помажем ни једну организацију па била она и хумана или уметничка. Једноставно не желим никакав допринос да дам у држави која ме третира као говно, а говно сам јер мислим својом главом и не желим да подржим Вучића. И ко ме пита да ли сам за бојкот избора ја ћу му рећи да сам ја одавно у бојкоту према свему. На улици се не јављам више ни једном човеку који саучествује или учествује у власти. Са уништитељима државе немам шта да комуницирам. Ја сам статистички број који више не постоји у овој држави.
Свестан сам да све док су ова говна на власти, да нећу наћи себи пристојан посао или моћи да га сам покренем. Имам милион идеја али оне су у Србији узалудне. Немам воље да одем из државе, да сам млађи десетак година отишао бих и никад се не би вратио. Свео сам себе на минимализам који ми чува здрав разум и достојанство.
Немам шта да изгубим осим своје душе. Да сам посегао као већина па се учланио у овај шљам, душа би одавно била у сефу демонске банке, а ја бих био празна љуштура која личи на човека...
Указивао сам деценију на грешке које су нас увек коштале дебело. Вазда су ме исмејавали, подцењивали али увек после свега су говорили '' био је у праву ''. Викао сам ја и жутаћима да не праве највеће зло ( СНС), нису ме чули. Сујета им је запушила уши. Данас сви ми па и они сами кусамо запржену чорбу из жуте кухиње Бориса Тадића. Деведесете нам се кеслају у лице са презиром. Свете нема се сваки час. Смеје нам се у брк Вучић и Шешељ са све осталим кловновима. А народ ко народ, обезбожен, подмитљив и глуп ко курац.
Можда бих ја био омиљен да пишем слаткоречиво. Али реална ситуација је говнава, чемерна и аветињска. Није време за бајке, нико више не сања јер живимо ноћне море...
Представници Бироа за незапослене давали су нам могућност да присуствујемо некаквим предавањима како пронаћи посао. Гласно сам се тада насмејао тој демагогији или будалаштини. Одјебао сам Биро тог дана. Никад им се нисам јавио и вероватно сам упао у Вучићеву статистику да сам запослен што је ноторна лаж. Немам здравствену књижицу, имам само личну карту коју сам морао да заменим и то је то... Пре пола године банка Интеза послала ми је обавештење да немам никаква дуговања и да су ми угасили рачун.
У овој држави сам само статистика и ништа више. Од власти добијам само презир и ништа више. Непожељан сам у бројним друштвеним догађајима а и разни '' пријатељи '' беже од мене јер критикујем власт. Дакле, ја сам само једна мала статистика...
Апсолутно сам се дистанцирао од свега везаног за Србију, за место у ком живим. Већину времена проводим сам у дивљини фотографишући природу. Престао сам да пишем где је шта фоткано. Једноставно више од мене Косјерић или Србија неће имати никакав допринос. Ово није држава Србија, ово је држава СНС-а одавно. Дистанцирао сам се и од људи који подржавају на било који начин СНС. Такви људи од мене не могу очекивати никакву сарадњу а ни ја не очекујем да ми је они понуде. То су људи који за мене више не постоје.
Себи не могу да дозволим да будем члан странке неког Љајића или Вучића или куку наопако оног несретног Вулина и сличних. Био сам у политици док је она иоле била нормалнија. Али ево прође деценија после тога и не пада ми на памет да будем активан у некој странци. Рад сам да помогнем у одбрани демократије али не за циљеве неких политичких лидера.
Више не помажем ни једну организацију па била она и хумана или уметничка. Једноставно не желим никакав допринос да дам у држави која ме третира као говно, а говно сам јер мислим својом главом и не желим да подржим Вучића. И ко ме пита да ли сам за бојкот избора ја ћу му рећи да сам ја одавно у бојкоту према свему. На улици се не јављам више ни једном човеку који саучествује или учествује у власти. Са уништитељима државе немам шта да комуницирам. Ја сам статистички број који више не постоји у овој држави.
Свестан сам да све док су ова говна на власти, да нећу наћи себи пристојан посао или моћи да га сам покренем. Имам милион идеја али оне су у Србији узалудне. Немам воље да одем из државе, да сам млађи десетак година отишао бих и никад се не би вратио. Свео сам себе на минимализам који ми чува здрав разум и достојанство.
Немам шта да изгубим осим своје душе. Да сам посегао као већина па се учланио у овај шљам, душа би одавно била у сефу демонске банке, а ја бих био празна љуштура која личи на човека...
Указивао сам деценију на грешке које су нас увек коштале дебело. Вазда су ме исмејавали, подцењивали али увек после свега су говорили '' био је у праву ''. Викао сам ја и жутаћима да не праве највеће зло ( СНС), нису ме чули. Сујета им је запушила уши. Данас сви ми па и они сами кусамо запржену чорбу из жуте кухиње Бориса Тадића. Деведесете нам се кеслају у лице са презиром. Свете нема се сваки час. Смеје нам се у брк Вучић и Шешељ са све осталим кловновима. А народ ко народ, обезбожен, подмитљив и глуп ко курац.
Можда бих ја био омиљен да пишем слаткоречиво. Али реална ситуација је говнава, чемерна и аветињска. Није време за бајке, нико више не сања јер живимо ноћне море...